НЕСВАКИДАШЊИ ДАР ИЗ АУСТРАЛИЈЕ: СИН РУСКОГ СЛИКАРА ПОКЛОНИО СМЕДЕРЕВСКОМ МУЗЕЈУ ШЕСТ ДЕЛА СВОГА ОЦА

Музеј у Смедереву богатији је за шест дела руског сликара Василија Резникова, које је музеју поклонио његов син. Захваљујући Амбасади Републике Србије у Канбери, слике су дипломатском поштом, посредством Министарства спољних послова Републике Србије, транспортоване из Аустралије у Београд. Заједно са четири Резниковљева дела која се већ налазе у Уметничкој збирци Музеја, ова донација повећала је фонд на десет радова, чиме је Музеј у Смедереву постао чувар највеће музејске колекције његових дела у Србији.

Василиј Резников (Калач, Вороњешка област, Русија, 1897 – Аделејд, Аустралија, 1991) уточиште је потражио и добио у Краљевини Југославији у завршници Грађанског рата у Русији. Иако није имао формално ликовно образовање, већ као младић у својим двадесетим годинама постао је веома активан учесник уметничког живота Београда и Смедерева у међуратном периоду. Стварао је у различитим жанровима – пејзажу, портрету, мртвој природи и фигуралној композицији. Као сценограф сарађивао је са сликаром Јованом Бијелићем у Народном позоришту у Београду, а касније и са филмским редитељем Радивојем Лолом Ђукићем. Његове песме објављиване су у књижевним часописима.

Прву значајну продајну изложбу Василија Резникова у Смедереву је организовала  локална руска емигрантска заједница. Већ наредне године, 1927, његове слике Смедеревске тврђаве биле су изложене у сали новоизграђеног Општинског дома. Три године касније, поводом пет векова од изградње Смедеревске тврђаве, на истом месту приређена је његова самостална изложба, на којој су поново доминирали прикази средњовековног града.

После Другог светског рата Резников са породицом напушта Југославију и настањује се у Аделејду у Аустралији. Тамо наставља да слика и пише, пре свега вођен потребом свог унутрашњег стваралачког света.

До марта 2026. године Уметничка збирка Музеја у Смедереву поседовала је четири Резниковљева дела: два приказа средњовековне Смедеревске тврђаве и два приказа Смедерева из двадесетих и тридесетих година 20. века. Ова дела доспела су у збирку путем откупа и поклона и била су представљена на више тематских изложби.

Поклоњена дела Василија Резникова нису била јавно излагана. Међу њима се издвајају  три изузетне психолошке студије – „Босански дервиш“, „Човек са бројаницом“ и „Он зна да нисам вештица“. Два дела са сеоским мотивима – „Срећа и њене девојке“ и „Слика са села“ – потпуно су супротна по расположењу и колориту: једно је непосредно и јасно у свом изразу, док друго остаје загонетно и отворено за различита тумачења. Једина мртва природа међу поклоњеним делима, нешто већих димензија у односу на остала поклоњена дела, под називом „Симфонија боја“, оправдава свој назив, меком сфумато-моделацијом у пастелним тоновима.

 Осим значајних изложби у Смедереву, у биографији Василија Резникова издваја се  изложба у Павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду 1940. године. Учествовао је и на групним изложбама „Групе руских сликара и уметника“ у Руском дому у Београду 1934. и 1935. године. Његова дела касније су представљена на изложби „Дела руских уметника у Београду из приватних колекција“ у Руском дому 1997. године, затим на изложби „Смедерево – град и људи у уметности“ у Музеју у Смедереву 2018. године, као и на изложби „Смедерево и Смедеревци у ликовној уметности“ 2001. и 2026. године.

Дела Василија Резникова се иначе чувају у збиркама Железничког музеја Србије у Београду, Народног музеја Србије, Музеја Војводине и Архива Војводине у Новом Саду, Народног музеја у Панчеву, Регионалног завода за заштиту споменика културе у Смедереву, Градске управе у Смедереву и приватном власништву.

Захваљујући овом драгоценом поклону и подацима о животу и уметничком стваралаштву Василија Резникова које је великодушно уступио његов син, Музеј у Смедереву планира да у наредном периоду приреди ретроспективну изложбу овог плодног и особеног уметника. На изложби ће бити представљена дела која се чувају у Музеју у Смедереву, као и у другим музејима и установама у Србији, и приватним колекцијама.

Помоћ у успостављању и одржавању комуникације између дародавца и Музеја пружила је Ана Козомора, аташе Амбасаде Републике Србије у Канбери, којој изражавамо искрену захвалност. Посебну захвалност дугујемо и госпођи Јелени Томовић из Министарства спољних послова Републике Србије. Такође, Граду Смедереву који је финансијски подржао трошкове транспорта.

СДН

фото: Музеј и Смедеревске новине, архива