ГОСТУЈУЋА ИЗЛОЖБА У СМЕДЕРЕВСКОМ МУЗЕЈУ – АЛТЕРАНАТИВНА ЦУЦА СОКИЋ: ЦРТЕЖИ

У петак, 6. фебруара у 18 часова у Музеју у Смедереву ће бити отворена изложба „Алтернативна Цуца Сокић: цртежи“. Изложба долази у наш град након приказивања у Народној библиотеци Србије у Београду, где је била организована од 20. новембар прошле до 1. фебруара ове године. Настала је у сарадњи Спомен-збирке Павла Бељанског и Народне библиотеке Србије у 2024. години поводом обележавања 110 година од рођења уметнице, када је премијерно представљена новосадској публици у Спомен-збирци.
Ауторке изложбе су мр Милана Квас, музејска саветница и Горана Стевановић, библиотекар саветник, којима је Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије доделило посебно признање за идејни пројекат и каталог изложбе на прошлогодишњем 68. Међународном београдском сајму књига. Координаторка пројекта у Музеју у Смедереву је др Снежана Цветковић, музејска саветница. Изложба обухвата избор 143 цртежа на основу изузетног поклона од породице Гаталовић која је Народној библиотеци Србије и Спомен-збирци Павла Бељанског поклонила преко 800 радова на папиру академика Љубице Цуце Сокић, а који из новог угла приказују изузетну стваралачку личност уметнице.
-Циљ организовања изложбе је да се јавности представи мање познати део њеног цртачког опуса насталог у периоду од краја шесте до краја осме деценије 20. века, као и да се изрази захвалност породици Гаталовић која је кроз дугогодишње даривање дела Љубице Сокић обема установама, допринела чувању, изучавању и промовисању вредности националне културне баштине. Поставка изложбе је употпуњена и личним предметима уметнице из обе установе. Изложбу прати и богато илустровани каталог према дизајну Вељка Дамјановића, док је ауторка дизајна изложбене поставке др ум. Драгана Вилотић – наводе из Музеја у Смедереву.
Додају да већи део графичког материјала из Народне библиотеке Србије сачињавају припремни радови, скице, пробе, вежбе и идејна решења као основа за будуће уметничке пројекте. Свет природе постаје упориште са кога се уметница отискује у поље слободних ликовних визура, док радови из других група мотива функционишу као стилске вежбе у којима мали визуелни кадрови пружају увид у камеран и личан приступ уметнице. Цртежи су систематизовани у тематске целине које обухватају анималистичке мотиве, женске, мушке и дечје портрете и фигуре, као и историјске костиме.
Радови Цуце Сокић из Спомен-збирке Павла Бељанског у највећој мери припадају циклусу „Шаљиви цртежи“ који открива богатство стваралачких преокупација сликарке важних за изучавање њеног целокупног, комплексног стваралаштва. Избор радова обухвата период од краја педесетих до средине седамдесетих година 20. века показујући склоност уметнице ка концептуалном и ликовном експериментисању. Наративни, богате имагинације, најзанимљивији цртежи из овог циклуса односе се на портрете, актове, фигуре и фигуралне композиције који показују додирне тачке са тадашњим појавама фантастике и надреалистичких поетика као видовима нове фигурације, односно нове предметности у националним и међународним оквирима.
Реализацију изложбе омогућили су Министарство културе Републике Србије и Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама и Град Смедерево.
О СЛИКАРКИ: Љубица Цуца Сокић (Битољ, 14. XИИ 1914 – Београд, 9. И 2009)
Сликарка аутентичног, лирског уметничког израза, богате и дуге стваралачке каријере током које је утицала на формирање више генерација уметника, пре свега као професорка на Академији ликовних уметности у Београду (1948–1972). Као ћерки Манојла Сокића, власника и главног уредника листа Правда у којем је први пут објавила своје илустрације, од детињства јој је био близак круг београдских интелектуалаца и уметника. Уметничку школу у Београду уписала је на подстрек Зоре Петровић (1930) која јој је улила прву љубав према сликарству. По завршетку Наставничког одсека (1934) и Академског течаја (1936) у Уметничкој школи, усавршавала се у Паризу (1936–1939), где је изучавала опусе Сезана, Шардена, Курбеа, Короа, Бонара, Вијара, Матиса, Брака и Пикаса. Једна је од оснивача групе „Десеторица” (1940). Развила је елегично и интимистичко сликарство кроз класичне мотиве – портрете, пејзаже, урбане ведуте и мртве природе – који се својим визуелним одликама уклапају у условно коришћен термин „београдске школе”. После краткотрајног периода строже материјализације форме, средином и крајем четрдесетих година прошлог века, њена дела се постепено крећу ка синтетичком бележењу суштине предмета, поједностављеним композицијама и стишаној колористичкој гами, посебно од 1952, када са Душаном Ристићем борави у Паризу. Истанчаним ликовним односима тежила је прецизном дефинисању једноставног и племенитог, рафинованог и хуманог карактера без нарације, заступајући поетику малог, обичног и свакодневног. Запажени је илустратор дечјих књига и часописа. Била је члан САНУ.