ИНДУСТРИЈСКО НАСЛЕЂЕ, ЈЕДИНСТВЕНИ ОБЈКЕТИ У ЦЕНТРУ ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ

Као важан део наслеђа, на који, кажу познаваоци ове области, често заборављамо или најмање обраћамо пажњу, издвајају се објекти индустријског наслеђа. Иако релативно мала, и општина Велика Плана има такво наслеђе, које је смештено у самом центру градског насеља. Ако дођете до центра, неминовно ћете га приметити, со бзиром на то да визуелним идентитетом прилично одудара од амбијента саврменог окружења у које је смештено. Реч је о згради старе кланице која је део некадашњег комплекса привредно-индустријских објеката које су у Великој Плани у периоду од 1886. до 1928. године подигли немачки индустријалци Кристијан Шојс и Вилхелм Шумахер. Пројекат, по коме је почетком 20. века подигнута Стара кланица, урадио је „Инжењерско-технички биро Стојана Вељковића и Ото Лоренца“.

Овај објекат је изведен у мешовитом конструктивном систему са тракастим темељима велике носивости, а израђена је од опеке и бетона. Он представља изузетно вредан пример индустријске архитектуре у Србији с почетка 20. века.

-Сам објекат је грађен од фасадне цигле и то одудара од архитектуре у Великој Плани. Има такву просторну организацију да му је основа у облику ћириличног слова “Г”, а у централном угаоном делу је кружно степениште које има кров купастог облика. Ти прозори и све то заједно, са оним поделама типичним за индустријске објекте, делује врло интерсантно људима и изазовно на пример за снимање филмова. Због те куле помало подсећа на неки замак и привлачи доста пажње – наводи Дејан Радовановић, директор Регионалног завода за заштиту споменика културе у Смедереву.

Здање се састоји од подрума, приземља, спрата и високог поткровља. Кровна конструкција је дрвена, покривена црепом. У унутрашњости објекта све етаже су међусобно повезане лифтом теретног типа и степеништем.

-Прилично је велика површина тог објекта, има преко 500 квадрата у основи. Има приземље и два спрата. То су, пошто је реч о индустријском објекту, велике просторије, које би могле да се испреграђују лако и лако да се прилагоде неким другим наменама уколико би се оне нашле. Такви типови објеката могу да буду често мултуифукнционални и да се корсите у разне сврхе. Садашњи власник фабрике, која се налази у непосредној близини овог објекта се интерсовао својевремено, хтео је да уложи средства у део тог објекта, да га претвори у неки свој изложбени просотор где би приказивао своје експонате и доводио своје странке. Уређење тих објеката много кошта, али они могу да изгледају врло атрактивно на свој начин, привлачни за много различтитх садржаја. Има добрих примера, код нас јако мало, али у свету где то може да се види, где су читави комплекси, огромна псотројења претворени у концертне или конференцијске сале, клизалишта, спосртксе просторе, на разне начине користе, а имјау и музеолошке делове који причају причу о том објекту и људима који су радили у њему – објашњава наш саговорник.

Додаје да готово сваки град у Србији има такав неки објекат, да је то најзаборављенијих делова наслеђа, који су често мета претварања земљишта у градско грађевинско.

-То јесте економски исплативо, а и када људи виде стање тих обејката, онда верују да је најбоље да се то среди на неки начин среди и да је та пренамена боља – каже Радовановић

Објекти индустријског наслеђа у већини случајева прилично су запуштени, па изузетак није ни зграда старе кланице која је у лошем стању.

-Иначе је проблем са индустријским објектима, јер они су по правилу позиционирани тако да су такви кави су били са том оригиналном наменом, сада неупотребљиви у том смислу. Мислим, немогуће је сада правити кланицу у центру неког урбаног простора, с једне стране, а са друге стране тешко је наћи намену таквим објектима у малим срединама ко што је реално Велика Плана. Па и у неким већим срединама често су они или празни или се ти простори углавном користе као неки магацини, или чекају неко рушење да би се то претворило у неко грађевинско земљиште, често су мета инвеститора који би хтели да све то претворе у неке корисне присторе. То што су такви објекти запуштени јесте проблем и за саме градове и општине у којима се налазе, јер је и њихово функционисање отежано. С друге стране штета је да се тај део наслеђа не одржава. И у технолошком смислу је вредно сачувати такви објекте, а посебно је вредно ако они имају сачувано нешто из самог процеса производње, машине или псотројења која су додатно занимљива. Дакле, са једне стране њихово одржавање је тешко, јер немају своју намену, а са друге стране било би веома важно и лепо да им се нађе нека права намена како би они задржали, макар визуелно тај свој идентитет који имају, који нас подсећа на све то што је обележило животе многих људи који су наши преци и који су својим радом били везани за те индустеријске капацитете – објашњава Радовановић.

У Србији је, иначе, индустријска револуција каснила због наших историјских околности, али смо се, убрзано крајем 19. века и посебно између два светска рата, прикључили тим токовима, и буквално у свим већим градовима су ти индустријски капацитети били основни покретач развоја.

-Сви ти објекти индустријског наслеђа, како их зовемо, тих индустријских хала или објеката који су имали и управну функцију за те индустријске комплексе, грађени пре свега чврсто што се тиче статике, били су робусни, тако да их је то сачувало на неки начин, уз сву небригу и немогућност да се одржавају и обнављају и да им се нађе намена, што је кључни проблем, јер ако је нема, питање је колико ће опстати – каже наш саговорник.

Наводи да су за следећу годину обезбеђена средства за отпочинајње активности на рестаурацији и конзервацији овог старог здања, те да се нада да ће у сарадњи са локалном самоуправом успети у намери да тај посао заврши у неком наредном период.
Иако није део индустријског комплекса, свакако је везана за период индустријализације. Још један објекат културног наслеђа који се налази у самом центру Велике Плане је вила Клефиш, која је припадала истоименој проодици индустријалаца, која је и саградила.

-Вила Клефиш је у централној зони, мало повучена од главне улице, што јој је свакако предност. Рађена је са мансардним кровом који је карактерситичан за неке виле с почетка 20. Века, што је период када је и грађена. За Велику Плану, која иначе у својој централној зони нема много објеката који су старији, она представља један од ретких оваквих објеката и самим тим је она вердна. Јер вредност наслеђа меримо у зависности од тога колико је важно за неку локалну средину пре свега. На пример оваквих објеката има и у другим градовима Србије, негде чак и вреднијих, али су за неку локалну средину где су ретки, посебно вредни. И од односа локалне средине према том наслеђу зависи и вредност тог наслеђа, то је главна спрега, односно, како се локално становништво односи према томе. И кад видите љубав становништва, пажњу, понос тим што су наследили, онда ви другим очима гледате и вреднујете све то – објашњава наш саговорник.

Општина Велика Плана издвојила је средства и уложила у овај објекат, тако да је вила Клефиш реконструисана и уређена. Оно што је проблем са овим објектом је то што ни за њега није пронађена намена. Постоји одређена намера да се у овом здању оформи музеј који недостаје Великој Плани.

-Та кућа би могла да буде рперезентативни објекат за Велику Плану, посебно ако буде добила ту музеолошку намену и посебно ако би објединила, не само оно шзо се односи на њу као обејкат и причу о тој породици Клефиш која је била једна од неколико које су у Великој Плани покренуле ту кланичну индустрију, већ све но што би се касније надовезало на историју простора Велике Плане и свега што она има. И онда би додатно она добила на некој вредности и то би је чувало убудуће, јер би се простор адекватно корситио – закључује наш саговорник.

Ј.В.

фото: Регионални завод, Смедеревске новине 

*Пројекат „Туризам – шанса развоја Велике Плане“ суфинансиран је из буџета општине Велика Плана, а ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства*