АНА ВАСИЋ: НЕ ПОТЦЕЊУЈТЕ СЕБЕ, СВАКО МОЖЕ ДА ОСТВАРИ СВОЈ ЦИЉ

Она има 18. година. Похађа средњу школу. Суди фудбалске утакмице. Завршила је обуку за новинарство. Црта портрете. Играла је кошарку за први тим у смедеревском клубу. Воли нове изазове и успешно их превазилази. Она је из нашег комшилука. Ана Васић, ученица 4. године смедеревске Техничке школе, на смеру друмски саобраћај, која никада није крила своје ромско порекло, и каже да је то никада није спречавало да крупним корацима иде напред и остварује своје циљеве. И скормно поручује:

-Сматрам да свако може и много више него ја, али стварно. Не желим себе да величам, ово је минимум. Свако може да буде као ја и постигне више од мене, ово је минимум онога што можемо да урадимо за себе. Свако од нас има нешто што га интересује, има тај трачак наде за боље сутра – каже ова Смедеревка свестраних интересовања.

Одмах на прву истиче важност образовања. Зато свој деци популације којој припада понавља да је важно да уче и школују се.

-Треба да се школују, образују, треба да раде на себи. Не треба себе да потцењују, зато што смо сви исти, нема разклике међу нама. Морају да схвате да сутрадан треба да се осамостале, да буду своји људи и да не зависе ни од кога, а то значи да имају потпуну слободу. То што су мањина не треба да их спречава ни у чему, нити да буде узрок да дозволе да им сутра неко стане на пут.

Континуирано је била одличан ђак и након основне школе уписала је, каже, смер у средњој школи који је прилично тежак. Већ четири године остварује право на стипендије града.

-Прелаз из основне у средњу није ми био тежак, јер сма непрекидно учила. Милсим да свако ко би се мало потрудио може да буде стипендиста, али је веома важна и пдоршка родитеља. Ја сам је одувек имала, јер су ми стално причали да ако су они погрешили и ако се нису школовали, ја не треба да правим исту грешку, већ да треба да завршим школу и да је образовање најважнија ствар, да знање чини човека, да је знање моћ, али буквално моћ, коју нико не може да нам одузме – сведочи ова насмејана девојка и додаје:
Стипендија веома значи. Деци је то подстицај да постигну што бољи успех у школи, пошто се за добијање стипендије гледа просек. Пара као паре, мада се данас свет врти око новца, нису најважнија ствар, али је нормално да то деци буде подстицај да буду бољи и мислим да је то супер ствар за Роме, јер је ситуација таква да још увек није велики број школованих Рома. Има вишечланих породица у којима деца напуштају школовање због новца. Немају услове. На пример, данас немају добре патике или добру блузу и неће да иду у школу, јер ће их исмевати друга деца. Мислим да је ту проблем и у родитељима. Има оних који кажу да ако ми нисмо завршили школу не мораш ни ти, има ту много фактора.

Зато би, сматра, сигурно помогло, кад би се више радило са родитељима.

-Родитељи су стуб који увек треба чврсто да стоји, да можеш да се ослониш на њега. Ако немаш подршку родитеља, теби онда ниједна друга подршка није битна. Стварно треба да свако свом детету буде подршка за школовање, да не зависиш ни од кога, да будеш изграђена личност, да имаш слободу. Јер ако цео живот зависиш од родитеља, теби је ускраћена слобода, мораћеш да радиш оно што ти родитељ каже. То не значи сад да ми не треба да слушамо своје родитеље, него, хоћу да кажем, да треба свако да заврши школу, да зарађује за себе. Да треба да се разговара са родитељима, и те како треба. Треба да им се одржавају разне радионице, мислим да би то доста помогло. Свакако се не би ништа изгубило, а сигурно би неком добро дошло. Неком би отворило очи, код неког би бар мало нешто променило – каже Ана.

Сама није имала проблема када је уписала први разред, јер је већ говорила српски језик, али поручује да та прва препрека, језичка баријера која се код ромске деце јавља на почетку школовања, може да се прескочи.

-Може да буде проблем, да их, иако су упорни и интелигентни, језик спречава да напредују. То јесте тежак изазов. Вршњаци ће их исмевати, деца су данас окрутна, али мислим да је то препрека за коју не смеју дозволити да их спречи да остваре циљ за којим теже – каже наша саговорница.

Сматра да би велика подршка деци која сада стасавају за школу, али и старијој, која након основне треба да наставе школовање, од велике помоћи била подршка оних, који су тај пут већ успешно прешли.

-Ми млади, који смо на неки начин успешни, могли бисмо да оснујемо волонтрексе тимове или неку заједницу где ће остали моћи да дођу, да им дамо ветар у леђа, једноставно, да знају да постоји неко ко је исти као и други, да нас виде, чују, да седе са нама, да причамо о себи, чини ми се да бисмо им на тај начин олакшали.

Иако се лично није сусретала са дискриминацијом у дружењу са вршњацима, свесна је, каже да тога има. Али и увреженог мишљења међу ромском децом да неће моћи да се остваре зато што припадају мањинској групи.

-Постоје Роми који су бели и они тамнопути, као и Срби. Кад они тамнији дођу у контакт са децаом већинског становништва, одмах следи дискриминација. Ромској деци тада одмах пада самопуздање и онда они аутоматски одустају од школе, јер их у школи, како кажу, сви исмевају, и то је највећи проблем. Искрено, ја нисам имала такав проблем. Где год сам била и шта год сам радила сви су све знали о мени. И то да сам припадник ромске националности. Нико никада у мом друштву никога није осуђивао или дискриминисао, у смислу да сад тај неко не може нешто да радии ли нечим да се бави, зато што је Ром. Волела бих да своја искуства пренесем другима, јер сам сигурна да ромска деца имају предрасуде о томе да нешто неће моћи да раде зато што су Роми, да неће моћи да суде, цртају, играју, плешу, било шта друго, зато што су Роми. Јако је тужно да неко тако мисли о себи и да је у старту осуђен да тако мисли. На жалост, свет је данас такав и зато бих волела да ромска деца промене слику о себи самима – каже Ана, која мисли да би било добро организовати заједничке скупове са вршњацима из већинског становништва:

-Мислим да треба да оснујемо нека заједницу где ће приступ имати и Срби и Роми, да свако говори о својим искуствима. Сви се у овом период живота сусрећемо са истим потешкоћама, са истим изазовима. Мислим да би то било прелепо. Олакшало би Ромима који имају предрасуде да ће их неко понижавати, а и друга страна би могла да чује нашу причу.

Каже да је сада много боља ситуација него што је била раније, јер је много више деце из ромске популације која се школују, многа деца уписује средњу школу, а има И оних који одлазе на факултете. И она ће наставити са образовањем. Жеља јој је, каже, да упише Факултет политичких наука. На ту одлуку утицала је чињеница да је била део прјекта “РомИнк”.

-Кад ме је Ђулијета позвала да учествујем на курсу пристала сам и тамо је била обука за веб новинарство, веб дизајн, и још неколико курсева и понуђених смерова. Одабрала сам веб новинарство. Она ми је отворила очи и помогла ми да на неки начин видим себе у неком другом светлу. Нисам знала да ми се неке ствари свиђају, нисам знала да неке ствари могу. Тако да ми је на неки начин она баш помогла око те одлуке који ће факултет да упишем и шта ми се свиђа. То ме је преломило, да донесем једну важну одлуку у животу – сведочи Ана и додаје:

-Много ми је значило ангажовање у овом пројекту. Јер ти себе надограђујеш, учиш нове ствари, имаш јавни наступ, упознајеш нове људе, радиш на себи. У граду чују за тебе, иако си из мањинске заједнице. Мислим да на је свима много помогло, сви смо били заједно, радили смо као тим, имали много лепих искустава. Упознали смо многе познате личности.

Са ентузијазмом говори да може да се постигне све и да, поред школе, која јој је увек на првом месту, уз добру организацију може да пронађе времена за све друго што је интересује.

-Нисам се свим интересовањима бавила у исто време, у првој години сам играла кошарку, у другој сам била део поменутог пројекта. Налазила сам времена и за сликање. Члан сам и позоришта на “Славији”. Кад нешто желиш нађеш времена, када не желиш, нађеш изговор – девиза је којом се води ова девојка, а препоручује је свима.

-Мислим да свако првенствено треба да има вољу и треба да има жељу и да зна шта хоће и шта жели сутрадан да ради. Свим мојим младим сународницима бих поручила да се активирају, да иду на пример, на радионице које су им доступне. Као у мом случају, када је реч о радионици, мислим да треба да се догоди нешто што ће да ти отвори очи, треба да истражују, једино тако ће доћи до циља. Не морају ни одмах после средње школе да упишу факултете, могу да направе паузу годину дана, да виде шта ће, да се одлуче. Знам да има и оних који још увек нису упознати са могућностима које им се нуде, али, сматра, када би знали колико права имају и шта све могу, било би више њих који би завршавали школу.

-Моја порука за све њих је да је знање моћ и да свако, али свако, може да оствари свој циљ само ако то жели. У животу имамо много препрека, ако смо се сад саплели, на другој нећемо. Морамо да се школујемо, да радимо на себи и не треба себе да потцењујемо ни по коју цену – закључује наша саговорница.

Ј.В.

фото: Смедеревске новине

*Пројекат „Живети заједно“ суфинансиран је из буџета града Смедерева, а ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства*