ОД ЧАРЛИЈА ЧАПЛИНА ДО „СКУПЉАЧА ПЕРЈА“
Шта је заједничко редитељу и глумцу Чарлију Чаплину, “краљу рокенрола” Елвису Прислију и једном од најпознатијих уметника Паблу Пикасу? Осим успеха који су у својим браншама постигли талентом и радом и светски признате славе, повезује их још једна нит – сва тројица су, у мањој или већој мери, ромског порекла. И нису усамљени међу планетарно популарним личностима које корене вуку из ромске заједнице. Ту су, нпр. глумица Рита Хејворт, џез гитариста Жан Баптист Ђанго, једна од глумачких икона 20. века Јул Бринер, који је био и почасни председник Међународне уније Рома, али и португласка фудбалска звезда Рикардо Кварежма.
На нашим просторима свакако међу најпознатије личности ромског порекла спадају извођачи попут Усније Реџепове, Есме Реџепове, Џеја Рамадановског, тамбураш Јаника Балаш, трубач Бобан Марковић, “краљ ромске музике” Шабан Бајрамовић.
-Шабан Бајрамовић је легенда ромске музике, коју је дигао на огроман ниво. Ту је Вида Павловић, па Уснија Реџепова, па Есма Реџепова, која је краљица ромске музике. Есма Реџепова је у Индији проглашавана краљицом ромске музике, а са Индусима певати уопште није лако, они су стварно добри певачи, ја сам био присутан када се о томе разговарало много пута. Са Есмом сам се дружио, чак сам и писао понешто о њој, тако да знам колико је та жена вредна. Нарочито њена жеља да очува ромску породицу, јер она своју породицу није имала, али је зато однеговала 47 генерација, то је заиста дивно – каже Драгољуб Ацковић, директор Музеја ромске културе у Београду, врсни познавалац ромске историје и традиције.
Ромска музика потиче са простора северне Индије, а данас већином живи на европском континенту. Настала је по основу молске, индијске лествице. Спој номадског начина живота и љубав према музици, која им је често била и наследна професија, утицао је на то да многи Роми у прошлости биду лутајући забављачи. Музика коју су изводили била је свуда веома популарна. Неговали су је, преносили са колена на колено, али је она истовремено попримала и утицаје поднебља на којима су живели. Ипак, остала је један од најважнијих препознатљивих знакова ромског етницитета, коју је већинско становништво радо прихватало и заволело.
-Како да не волиш кад је нешто лепо. Нешто лепо се воли, нешто што је слично, нешто што има елементе твога. Било је и оних који нису волели ромску музику. Било је научника који су, као Владимир Дворниковић, на пример, врло лоше писали о ромској музици. Не бих да цитириам његове речи, иако је он добар научник, али његове мисли о ромској музици не сматрам вредним, чак их сматрам расиситичким и то бих прескочио. Али бих зато додао то да су се неки етномузиколози веома, веома трудили да забележе ромску музику, да одсвирају ромску музику. Ко може да заборави велике музиканте Александра Цвишића или Патала, који су били велики и који су велики и дан данас. Људи воле музику, а посебно ромску музику. Воле и игру, а ромска игра је врло слична српској игри – наводи професор Ацаковић.
Музика је неизбежан саставни део ромске културе, која, упркос прожимању са другима, свуда у свету има препознатљива обележја.
-Култура је начин задовољавања људских потреба, оно како се облачиш, како једеш, и тако даље. Ми те делове културе имамо, ми немамо оне шире делове материјалне културе попут грађевина и аутопутева, нама није потребно да имамо посебно своје, већ имамо као и сви остали – објашњава професор Ацковић, додајући да ромска и српска култура имају доста додирних тачака:
-Да ли материјална култура, да ли духовна, да ли култура живота, да ли култура смрти, код нас је све готово врло блиско.
Ромска култура је, истиче, несумњиво дала допринос и развоју српске културе.
-У периоду од 1901-ве до 1941-ве године прошлог века 40 ромских ансамабала је снимало плоче по читавом свету, није било српских ансамабала, али они су свирали српску музику и они су очували српску музику. Некада се у радијима и на телевизијама нису пуштали снимци, није се имала на стику музика, него се уживо свирала. Е, па то уживо снимање су најчешће радиле ромски оркестри, а међу њима су многи били велики музичари, људи који су сачували и српску и ромску музику. Чувени ансамбл “Ромален” или чувена Софка Васиљковић, нису само певали ромску музику, они су певали све, а српску музику посебно, јер су њу најбоље познавали. Тако да Срби морају да буду захвални већини тих певача и таквих извођача пре свега, који су интерпретирали то и са великим задовољством одржали и једну и другу музику, са великим значајем и за једну и за другу културу.
Иако носи карактеристике простора на којима настаје, ромска музика има свој заједнички израз и своју боју, а социолози често истичу да је она један од најчешћих начина комуникације Рома међусобно, али и са окружењем. Зато је она проткана јаким емоцијама, најчешће тугом, патњом и болом, што заправо осликава њихов свакодневни живот.
Није, међутим, ромска музика једино што је својствено овој етничкој групи, која негују и друге елементе сопствене културе и традиције које је до данас одржала. Наш саговорник истче да Роми данас верују у неколико важних ствари:
-Пре свега верују у крис, а крис је суд. Врло мало људи зна да и дан данас егзистира једна таква институција која служи да се рашчисте нерашчишћени проблеми између Рома. Крис се води на ромском језику, само између двојице Рома, никада између Рома и нерома. Представници већа седе у кругу и заседају. Када се неко прогласи кривим у крису се пресуда извршава тако што Ромкиња, супруга онога који је добио процес прође и махне сукњом по лицу онога ко је изгубио процес, и на тај начин га учини прљавим. Крис је имао ту могућност чак и да осуди на смрт. То је било давно, а сада су казне материјалне, новчане. А суди се за разноразне ствари, између осталог за превару, за прељубу, за крађу, тучу, гужву … – објашњава Драгољуб Ацковић.
Ако је крис мање познат широј јавности, за Бибију су многи су чули. Реч је о заштитници коју православни Роми обележавају и славе четири недеље пре Великог петка, не само у Србији, већ у многим крајевима, попут Босне и Херцеговине, Бугарске и Хрватске. На дан славе Роми иду на службу у цркву, одакле до куће домаћина славе иду у поворци носећи колач и свеће, које потом пале уз изговарање молитви.
-Бибија је једна стара дама која је лечила и ублажавала болести у ромском народу. Добри познаваоци: Елена Маруш Јакова, Веселин Попов и моја маленкост тврдимо да је она у ствари персонификација заштите од чуме. Ја мислим да је то тако – наводи професор Ацковић, који објашњава корен веровања у ову заштитницу, који је везан за легенду о Бибији.
-Кажу да је једне вечери, пред ноћ, Бибија ишла у неко село са своја два мала јагњета, а јагањци су персонификација невине деце. Закуцала је на врата једног домаћина да је прими, а он је рако да не може и да нема места. Наставила је даље да куца на врата, друга, трећа, четврта, пета, прошла је цело село, нико да је поими. Дође до последње куће, закуца на врата. Помоли се нека кундрава глава тамнопутог човека, који је пустио да уђе. Она је ушла са своја два јагњета, села поред ватре да се загреје, домаћин јој је дао парче хлеба који су укућани јели како би утолила глад. Потом су легли да спавају. Рано ујутру она је, да никога не би пробуди, кренула да изађе. Међутим, домаћину је било сумњиво, питао се ко је та жена. Кад се ухватила за кваку, он је онда питао: добро жено, хоћеш ли ти мени да кажеш ко си ти и шта си? Она је овако одговорила: ја сам Бибија, а Бибија и значи теткица на ромском језику, теткица ваша, дошла сам да лечим народ од чуме, од тих тешких болести, и сви они који ме не слушају и који ме не помажу, и не желе да верују у мене имаће проблема, а ви који помажете имаћете добро од тога, нарочито ваша деца – прича наш саговорник и додаје:
-Тако да Бибију сматрамо заштитиницом деце. Не само ромске. Јер када се слави Бибија долазе сви, посебно нероми, да узму парче колача које чувају, када је неко дете болесно да му дају као лек.
Бибија је уврштена на листу нематеријалног културног наслеђа Србије, управо на иницијативу нашег саговорника и на предлог Музеја ромске културе у Београду, а намера је да се ту не стане.
-Ја ћу урадити још једну ствар. Предложићу да она буде уврштена у светску нематреијалну културну баштину код УНЕСЦО-а, јер су ми добри познаваоци и стручјаци говорили да она то заслужује. Ми смо пре једно 20-ак година имали литургију на ромском језику, коју је са свештенством у цркви Александра Невског у Беораду служио владика Иринеј Буловић. Када се литургија завршила питао сам валдику како можемо Бибију стваимо у свеце, у месецослов, како да је прогласимо светицом. Питао сам га шта да радим да бисмо то постигли. Рекао ми је да напишемо житије, да напишемо тропар, и полако, рекао је, не може то за три дана. Ја се надам, Боже здравља, да ћемо једног дана имати једну ромску светицу. Морам да кажем да је она једно време вођена и у црквеном календару, писало је теткица Бибија, сада не пише. Не знам зашто.
На различитим крајевима света, Роми имају и различита религијска опредељења.
-Како смо ишли од краја до краја, од земље до земље, прихватали смо религију народа са којима смо живели. Некад смо је и мењали два- три пута. Неки велики ромолози су се вајкали што немамо своју религију, јер бисмо онда могли да будемо јединствен, компактан народ. У Кини смо будисти, у Индији браманисти, у Америци неке друге, у Европи неке треће религије. На овим просторима смо православци, муслимани и католици. Знам да постоје организације које се баве учвршћивањем вере код Рома, чак је и папа примао ромске делегације. У Србији је то радио патријарх Павле. Постојала је једна комисија у којој смо били Трифун Димић и ја, он је био добар преводилац и превео је Стари и Нови завет и служевник и многе богослужбене књиге на ромски језик. Оне се и дан данас користе и литургија се изводи на ромском језику. Постоји и куран преведен на ромски језик, превео га је певач Мухарем Сербезовски, као и још неколико богослужбених књига за муслиманску веру – објашњава професор Ацковић.
Истиче, ипак, да ромолози посебно треба да се баве оним што би могла да буде ромска вера и сматра да је немогуће да је Роми немају.
– Много сам о томе размишљао. Није тачно да немамо ништа, имамо понешто и нека веровања која су занимљива. Једно од њих је веровање у Пенгу. То је, по објашњењу неромских истраживача, ромски бог, или богаташ, газда, домаћин. Истраживао сам ко би он могао да буде. Код чувеног етнолога Натка Нодила који је 80-тих година 19. века написао књигу “Стара вера у Срба и Хрвата”, помиње се Пенга који јаше коња дундула, на просторима Ганга. До проблема у тумачењу долазило је због погрешног превода речи “дандал” која значи зубати коњ. Истражујући даље ја сам установио да тај Пенга није обичан човек. Он има и свог оца који се зове Хроно, има супругу и децу, јаше тог коња на обалама реке Ганг. Могао би то да буде врховни Бог, сигурно није неки пропалица, као што га у неким ромским “диралицама” представјају неки чувени “стручњаци” за ромску културу. Према томе може се наћи и које зрнце ромске вере ако се мало задуби човек – појашњава Ацковић своја сазнања.
_
И ромска књижевност је усменог карактера, али су истраживачи и познаваоци ромских усмених предања, попут Тихомира Ђорђевића и Рајка Ђурића, те приче и легенде записивали. И у светској књижевности аутора попут Сервантеса, Игоа и Пушкина има ромских ликова, а у нашој најпознатија је Коштана из истоимене драме Боре Станковића.
Данас је тешко говорити о глобалној ромској култури, пошто, због чињенице да различите ромске групе живе у више од 100 земаља света, има регионалних разлика условљених културом којом су окружени. Заједничко за све њих је чињеница да су у њиховој сржи нематеријалне ствари – музика, прича, песма и игра. Познаваоци ове области истичу да, на жалост, постоји још један чинилац која их обједињује, а то је однос према њој, јер је увек остајала на маргинама. Упркос томе што је била инспирација многим уметницима, чак и на овим просторима. Она се најбоље огледа у седмој уметности, где је најпрепознатљивија широј популацији. А када о томе говоримо, најпознатији на списку филмова који говоре о животу Рома на овим просторима је култно југословенско остварење “Скупљачи перја” режисера Александра Саше Поповића, који се сматра једним од најзначајнијих филмова црног таласа и југословенске кинематографије уопште. Филм је добитник Велике награде жирије Канског фестивала. На истом фестивалу, за најбољу режију награђен још један са списка најпознатијих филмова који се баве темом живота Рома – “Дом за вешање” режисера Емира Кустурице.
Ј.В.
фото: Смедеревске новине, архива телевизија Смедерево, омоти плоча
*Пројекат „Живети заједно“ суфинансиран је из буџета града Смедерева, а ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства*
Comments are closed.