РОМИ: ЕТНИЧКА МИМИКРИЈА ПРЕПРЕКА У ИЗЈАШЊАВАЊУ, ШТА ЋЕ ДОНЕТИ НОВИ ПОПИС?

Када се помену Роми, већини људи прва асоцијација је – музика. Игра и песма,  карактеристични за ову етничку мањинску групу у Србији, које смо у весељу оберучке присвојили, једна су од оних тачака на којима се може засновати став да смо у друштву сви једнаки, да међу нама нема никаквих разлика и да смо припаднике ромске заједнице прихватили као себи равнима. Но, да ли је баш тако?

Последњи Посебан извештај Заштитника грађана о спровођењу Стратегије за социјално укључивање Рома и Ромкиња, објављен у новембру 2019-те године приказује другачију слику.

-Према свим показатељима, Роми су друштвена група која се налази у најнеповољнијем социјалном, економском и образовном положају. Поред тога, Роми се суочавају са проблемима доступности и остваривања признатих права пред институцијама и органима јавне власти, а зајамчено право на очување етничког и културног идентитета не остварују у пуној мери, како због сиромаштва, тако и због тога што је ниво општег образовања такав да онемогућава снажније и трајније повезивање припадника ове националне мањине, што је основа очувања националног идентитета – наведено је у поменутом документу.

Ситуација је у ранијем периоду била лошија, ствари су се помериле, али недеовољно да би се положај ромске мањине у Србији могао сматрати значајније побољшаним, указују све независне институције и невладине организације које се баве овом темом.

Роми су у Европи, па тако и у Србији, у фокусу били током Декаде Рома (од 2005. до 2015. године), која је представљала период политичке посвећености влада  источноевропских земаља елиминацији дискриминације Рома и смањењу разлика између њих и остатка друштва. Током тих десет година фокус је био на приоритетним областима образовања, запошљавања, здравства и становања, али и сиромаштва и дискриминације. Био је то први мултинационални пројекат у Европи који је окупио владе, међувладине и невладине организације, као и ромско цивилно друштво, чији је задатак био проактиван рад ка истом циљу – да се заједничким снагама допринесе побољшању положаја и квалитета живота Рома у 12 земаља које су били његови учесници. Поред Србије, међу њима су биле и Албанија, Босна и Херцеговина, Бугарска, Хрватска, Чешка, Мађарска, северна Македонија, Црна Гора, Румунија, Словачка и Шпанија. Словенија, Сједињене америчке државе и Норвешка имале су статус посматрача. Највећи допринос Декаде Рома био је доношење националних планова у којима су одређени циљеви и индикатори за сваку од ових области, као и обезбеђивање средстава за реализацију конкретних пројеката којима би неки од проблема били решени. У складу са тим доношене су и Стратегије као кровни документи са планом и смерницама, међу којима је најважније било утврђивање тачног броја припадника ромске популације и мапирање ромских насеља, јер то су полазне, референтне тачке за планирање стратешких мера.

Већ на овом првом кораку уочени су одређени проблеми. Наиме, у Републици Србији, без територије Косова и Метохије,  је 2011-те године, званичним пописом који је одржан током Декаде Рома, пописано 147.604 грађана и грађанки ромске националности, што чини 2,1 одсто становништва. Процене су, међутим, да је њихов број вишеструко већи и да их има између 550.000 и 600.000. Према званичним подацима у Смедереву се 2011. само 2.369 грађана изјаснило као Роми, а према проценама смедеревских удружења њихов број креће се између 8.000 и 9.000. Нови попис становништва недавно је завршен и тек се очекује објављивање прикупљених података, али су упућени у проблематику мишљења да ће ситуација бити незнатно боља него пре једне деценије. Проблем је, наводе, што се Роми,због етничке мимикрије,на попису не изјашњавају као припадници ове националне мањине.

-Нисам мишљења да је овај попис донео нешто ново по том питању. Реч је о проблему који није од пре године, две, три или пет, већ о проблематици која је вековна за припаднике ромске заједнице. У давним временима, када су Роми ишли трбухом за крухом, бежали из Индије за време велике сеобе, током тог путовања черги мојих предака, доживљавали су велику дискриминацију. Знате и за холокауст и прогоне Рома, и то је ушло у ДНК припадника ромске заједнице. Постоји тај прикривени страх, па се многи Роми не изјашњавају о својој националној припадности због бојазни да ће неко да их дискриминише. Мислим да Роми у Србији немају никавих потерба за тим. Србија је наша домовина, у којој делимо добро и зло са свим другим грађанима – објашњава Дејан Стојковић, председник Савеза ромских невладиних организација „Смедеревски форум“ и додаје:

-А за расположеност да се помогне у неком систему прво и неопходно је да се неко изјасни и да се зна његова припадност, односно националност. Али, не могу ја да причам које сам нације, о томе говоре мој отац и мој деда, они кажу ко сам и шта сам. Одрицањем од тога да сам Ром, ја бих се одрекао својих предака, а немам права на то. То покушавамо и нашим Ромима да објаснимо, да тиме чувамо своју традицију, чувамо себе. Али никако да тај страх у већој мери отклонимо. Мислим да ћемо активизмом и радом, позитивном кампањом допринети да у неком наредном периоду можда буде боље, у овом попису не верујем да је било неког великог помака.

Активисти и ромске организације слажу се у томе да су припадници ромске заједнице под историјским оптерећењем због кога осећају да нису добродошли, што је један од главних разлога због којих се велики број припадника ове етничке групе на попису не изјашњава као Ром или Ромкиња. Такође, неретко се дешава и њихово утапање и асимилација са припадницима друге мањинске или већинских заједница са којима живе, што за резултат има њихово неизјашњавање да су припадници ромског народа. И управо ту настаје проблем, с обзиром на то да пописни подаци директно утичу на статус одређене националне заједнице, али и на креирање државне политике у свим, па и области поправљања положаја ромске заједнице у друштву. Уколико се, на пример, на попису 15 одсто становника изјасни да припада одређеној националној групи у јединици локалне самоуправе, обавеза те локалне самоуправе је да језик којим та група говори прогласи за службени. Званична статистика, међутим, не може да утиче на чињеницу да нека лица имају право да мењају став о етничкој припадности, а у пописним резултатима приметан и дисбаланс између броја декларисаних Рома и броја лица која изјављују да им је матерњи језик ромски.

-Попис се ради за потребе државних институција, које треба да, на основу реалног стањареагују. Да бисмо то стање знали, ми пописом треба да утврдимо колико нас има, где живимо, у каквим условима живимо, шта смо завршии од школе, колико људи иде на факултет, какве су дневне миграције због посла, каква су кретања становништва… Сви подаци се добијају да се планира, не само популациона политика, већ и политика развоја целог друштва, односно побољшање квалитета живота свих наших грађана. Ниједан податак не може се искористити у неке друге сврхе, нити се подаци о пописаним појединцима било где објављују, они су потпуно заштићени – објашњава Драган Спасојевић, начелник подручног Одељења Републичког завода за статистику.

Приликом спровођења последњег пописа становништва, кућа и станова који је недавно завршен, у ромским заједницама у Смедереву није било проблема, у смислу одбијања учешћа, али ће до објављивања резултата остати непознаница колико њих се по основу националне припадности изјаснило као Ром или Ромкиња.

-Проблем (не)декларисања не бележимо само у Смедереву, то је проблем у целој Републици. Већина Рома која живи ван ромских насеља има страх да не буду дискриминсани, иако се зна да нико не може да дође до ваших личних података датих у попису. С друге стране, Роми који живе у великим ромских насељима мешају вероисповест и националну припадност. Рецимо у насељу Мали Кривак, које је једно од највећих у Србији, има око 350 домаћинстава, нека свако од њих има најмање три члана, то већ довољно казује колико Рома ту живи. Али ви када питате: да ли си Ром, он каже не, ја сам муслиман. А то је вероисповест. Дали смо све од себе да анимирамо ромску заједницу током овог пописа, али знате да је основно људско право да се човек декларише како хоће. Имамо да некада лица која нису ромске националности желе да буду Роми, не због афирмативних мера, него заиста желе да се тако изјасне – наводи Ђулијета Сулић, координаторка за ромска питања Градске управе Смедерево.

“Изражавање националне припадности је слободно. Нико није дужан да се изјашњава о својој националној припадности”, стоји у члану 47. Устава Републике Србије. Делује да се Роми овом уставно гарантованом слободом често, у ствари, штите од свих негативних последица које би претрпели уколико се изјасне да су ромске националности.

Координаторка за ромска питања Ђулијета Сулић додаје да, иако је њихово индивидуално право како ће се изјаснити, у реализацији планова и активности (не)декларисање ствара одређене проблеме. Реализација је, каже, условњена бројем корисника – што их је мање на папиру, а више на терену, то значи да неће бити обухваћени сви они који би могли да буду део одређених пројеката.

-Знате, није новац све, али од новца све зависи. Кад год су издвајања у било ком буџету, да ли је то локални, национални, да ли су то министарства и донаторска средства, увек се гледа број припадника циљне групе са којом ћете да радите. Е сада, кажете да у Смедереву има 2.369 Рома и Ромкиња, то је два одсто укупног становништва, значи занемарљиво. Кад би стање било реално имали бисмо, на пример право на стварање Међунационалног савета који је локално тело, више би се радило, због тога је јако битно да имате тачан број корисника. Јер, не декларишу се, не појављују се, онда имате неки конкурс, па имате проблем јер вам за реализацију треба више средстава него што сте планирали  – објашњава Ђулијета Сулић.

Проблем је, у извесној мери, истичу из ромских невалдиних организација, и у томе што је на попису ангажован мали број Рома и Ромкиња пописивача, јер је у овом послу неопходно и познавање језика, али и успостављање одређеног поверења између становништва и пописивача.

И баш због тога, али и низа других проблема са којима се суочава, неопходан је систематичан и свеобухватан рад на побољшању положаја ромске заједнице у нашој земљи. Последња у низу, национална Стратегија за социјално укључивање Рома и Ромкиња усвојена је у Србији 2016-те за наредни, десетогодишњи период. Нова стратегија Владе Србије уважила је многе сугестије, међу којима је и препорука Заштитника грађана да се формира тело које ће координисати процесом њеног спровођења, те је тако формирано Координационо тело за праћење реализације Стратегије за социјално укључивање Рома и Ромкиња у Републици Србији за период од 2016. до 2025. године.

-Стратегијом је предвиђено да праћење мера спроводе независни државни органи, Заштитник грађана и Повереник за заштиту равноправности, који на основу података исказаних у извештају органа који управља Стратегијом, поступака које воде на основу притужби грађана, али и по сопственој иницијативи, прате, проверавају и предузимају мере из своје надлежности према органима и лицима која поступају незаконито, неправилно примењују прописе на основу којих се стратешке мере спроводе или се понашају дискриминаторно према грађанима и грађанкама ромске националности. Ови органи о својим налазима извештавају Народну скупштину у редовним или посебним извештајима – наведено је у Извештају Заштитиника грађана.

Стратегија је донета са циљем стварања услова за социјалну укљученост, смањење сиромаштва и сузбијање дискриминације Рома и Ромкиња, тачније, како би се створили услови да они имају пун приступ у остваривању људских права.

-На питање да ли су Ромима једнако доступне јавне институције као и осталим грађанима 59.32 одсто испитаника одговорило је да сматра да јесу, док њих 40.68 посто сматра да нису.У последњих пет година побољшање положаја породице осетило је 26 процената, док њих 74 одсто није осетило побољшање – подаци су наведени у Извештају Заштитника грађана.

Статус националне мањине припадницима ромске заједнице у Републици Србији признат је 2002-ге године. На основу тог статуса они остварују право на заштиту националног, културног и језичког идентитета. Упркос томе, своја права не успевају да остваре у пуној мери, иако им законски оквир то омогућава. Недовољна примена важећих пописа на свим нивоима, дискриминација, а донекле и неинформисаност Рома о обавезама и правима, у великој мери утиче на немогућност поправљања њиховог положаја у друштву. Ромски језик Република Србија је уврстила у заштићене мањинске језике, али он није у службеној употреби ни у једној од локалних самоуправа.

Нова усвојена стратегија у фокус је због тога ставила пет стратешких области, у којима би до 2025-те године требало да се оствари видљив напредак. То су образовање, запошљавање, становање, социјална и здравствена заштита. Њом је предвђено да највећи број активности буде реализован на нивоу локалних самоуправа, јер су то мање јединице које на терену могу лакше да процене шта је неопходно урадити и које су мере најефикасније на територији коју покривају.

У каквим условима живе Роми у Смедереву, какав је њихов положај, са којим се проблемима суочавају и како се са њима боре, нека су од питања којима ћемо се бавити у серији текстова насталих у оквиру пројекта „Живети заједно“ који је наш портал реализовао уз подршку локалне самоуправе.

Ј.В.

фото: Смедеревске новине

 

*Пројекат „Живети заједно“ суфинансиран је из буџета града Смедерева, а ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства*