У СУСРЕТ ШЕСТОТОЈ ГОДИШЊИЦИ: ШТА НАМ ЈЕ ДАЛА ТВРЂАВА, А ШТА СМО МИ ЊОЈ?

Недавно је један дневни лист објавио текст под насловом “Хоће да руше Тврђаву да би направили корзо”, преносећи вести “Малог журнала” из 1911. године о томе како градске власти намеравају да дигну у ваздух ово здање да би саградиле шеталиште. Иако прича нема везе са садашњим временом, наслов је послужио као добар мамац, на који су се многи Смедеревци вероватно упецали, а потом одахнули, видевши да је реч о догађају од пре више од једног века. И остала нам је Тврђава. Нисмо је срушили сами за потребе изградње корзоа. Рушиле су је бомбе у два светска рата. Издржала је и тај налет, а ми, као да још увек не знамо шта бисмо са њом. Зато је чека још тежи задатак – да опстане у изазовима савремене цивилизације.

Први проблем је, слажу се многи саговорници који су на овај или онај начин везани за Смедеревску тврђаву, је тај што је њена искоришћеност у великој несразмери са њеним значајем. Много је фактора утицало на такво стање ствари – објективних историјских, али ту има и помало нашег менталитета, незаинтересованости, па и немара.

-Ми смо свесни значаја Тврђаве, али по ономе колико пратим, и кроз архивску грађу, нисмо довољно ажурни да урадимо нешто по том питању. Додуше, последњих 10-ак година доста се ради, али што се тиче самих потенцијала, мислим да се прича није много померила у последњих 100 година. Обраћање градског поглаварства надлежном министарству из 1937. године је као да сте у садашњем времену и да читате неки извештај из данашње штампе. Дакле, оно ту предлаже подизање павиљона у склопу Тврђаве који ће служити за представљање заната, пољопривредних производа, итд. Позива се на то да је Тврђава туристички и привредни потенцијал. Ништа се то не разликује од онога што данас причамо, сведоци смо да од, ето, те 1937-ме, од када датира документ који помињемо, ти потенцијали нису искоришћени. Негде, мислим да смо свесни значаја, и струка, а и шира јавност, али до саме реализације не долази у пуном капацитету – каже Данијела Милошевић, директорка Истроијског архива Србије.

А, шта кажу бројке, у којој мери смо искористили туристички потенцијал нашег најважнијег културно-историјског споменика? Подаци ЈП “Смедеревска тврђава” показују да је 2019-те године било 39.657 посетилаца, а у претходне две, за које треба имати на уму да их је обележила пандемија, било их је 29.990 прошле и 30.446 за првих десет месеци ове, 2021-ве године.

– Када кажем 40.000 посетилаца, то су посетиоци са плаћеним улазницама у Мали град, где се улаз напалћује. Међутим, Смедеревска тврђава је велика и у највећи њен део, где је некад био град и живело становништво, људи улазе бесплатно, тако да ми имамо сигурно исту цифру и када говоримо о посетама Великом граду – каже Горан Јовшић из ЈП “Смедеревска тврђава”.

У 2019-ој, години пре пандемије, значајан догађај била је “Битка нација” која је Тврђави донела велики број страних туриста. Било их је и ван ове манифестације, али је епидемија, на жалост, прекинула узлазни тренд када је реч о доласку странаца.

– У 2019-ој је готово 30 посто посета долазило од страних туриста, нашли смо се у програму далекоисточних земаља – Кине, Хонгконга, Тајвана. Смедерево је било на рути “Седам дана Балакана”, уз Сарајево, Дубровник, Мостар, када дођу у Србију иду код Кусте, а пре Београда сврате овде. Таман смо били попели број иностраних посетилаца до неког завидног нивоа, осим поменуте руте, долазили су нам из региона, најпре, Румуније, Мађарске, Бугарске, Босне и Херцеговине, Словеније. Све је то нестало због немогућности групних посета током пандемије, остало нам је 2-3 одсто страних туриста, углавном Мађара, али и они морају да поштују сва правила око ковида за путовања – каже Јовшић.

Број посета током пандемије додатно је био смањен и када је реч о школским и другим организованим екскурзијама, али је зато у порасту број индивидуалних посета домаћих туриста. Томе је, каже Јовшић, посебно допринео долазак бројних медијских екипа које су правиле репортаже о Ђурђевом граду.

-Вратили су се излетници који су некад ишли на викенд до Софије, Будимпеште, Атине, а и кампања државна је дала резултате. Привлачили смо их манифестацијама, било је флуктуације, додали смо нови програм, сваког викенда у месецу организовали смо витешке турнире. Фокусирали смо се на појединачног посетиоца, не мислим на једну особу, већ на породичне, индивидуалне посете. Долазили су махом наши људи из Суботице, Панчева, Новог Сада, Крагујевца, Чачка, Ниша, интересантна им је Смедеревска тврђава, одушеве се када дођу, кажи да нису знали за њу, тако да мислим да још увек нисмо довољно акцентовали њен значај и да ту има простора за побољшање. Нисмо успели скроз да надоместимо бројеве, али ипак смо остварили солидан број посета. Не можемо да будемо незадовољни, због услова у којима се послује – објашњава Јовшић.

Према подацима добијеним од Службе статистике Градске управе Смедерево за првих девет месеци ове године приход од боравишне таксе остварен је у износу од 949.840 динара, што је више него у целој прошлој години, када је био нешто мало већи од 900.000 динара.

-Да бисмо привукли посетиоце ове године смо још на пролеће кренули са различитим програмима. Први у низу био је витешко пролеће, у сарадњи са нашим партнерима, удружењем “Бели орлови”. Ту су били оклопљени витезови, не само приказ вештина, причало се о кодексу витезова, какве моралне особине терба да има, шта га је покретало. То је било занимљиво свимо од 7 до 77 година. Деци је све то филмично, цела тврђава је, у ствари фотогенична, добар домаћин многим програмима, нуди акустичан простор. Наставили смо са фестивалима, ту “Театар у тврђави”, “Дунав филм фест”. Публикум наш може да прими 1.000 људи, на отвореном, други простори у Србији нису имали ту срећу, па нам је то била предност током пандемије. Имали смо и фестивал музике који је довео заимљиве саставе. Нисмо имали среће да поновимо 2020-те да овде буде Европксо или Балканско првенство у борбама витезова, корона то није дала, али није одржано нигде. Ми смо аплицирали за домаћинство и очекујемо да наша апликација буде уважена када се за то стекну услови – каже Јовшић.

За бољу искоришћеност потенцијала потребно је реализовати још много активности, али пре свега, слажу се наши саговорници, потребан нам је дугорочан план о томе шта ћемо радити у Тврђави.

-Нама, када је Смедеревска тврђава у питању и њена будућност, недостаје један стратешки план који ће бити обавеза за све чиниоце, који сваки из свог домена утичу на њен живот, и свакодневни, али и њено обнављање и давање овом простору неких функција. То је сложен посао и ја га не преувеличавам као радник из струке. Пример Голубачке тврђаве је добар пример како се у року од 10-ак година заокружује циклус пројектовања, добијања новца и реализације пројекта и његове, већ сад убрзане експлоатације и исплативости тог објекта, који је јако посећен и уз много више цене него у нашој Тврђави. Тамо је, такође, било одређених проблема, није ишло ни глатко, ни брзо како се планирало, али је ипак завршено, дата је мера између онога што струка тражи и онога што је потреба савременог туристичког посетиоца који мора да има неку инфратстурктуру која је њему важна – истиче Дејан Радовановић, директор Регионалног завода за заштиту споменика културе.

Људи од струке, ипак, листом се слажу, да није захвално упоређивати нашу са неким другим Тврђавама или локалитетима у Србији.

-Тамо јесте другачија ситуација, поготову јер је Смедеревска тврђава у једном великом граду, а Голубачка у близини варошице, места са 2.000 становника. Нама Смедеревска тврђава представља део градског амбијента, она је од 1947. од када је престала да буде војни објекат, и све ове године, један мање или више уређен градски парк – наводи Радовановић.

-Прво што бих желео да кажем је да наша Тврђава и сам Виминацијум нису упоредиви, да су светлосним годинама далеко, не због онога због чега бисте ви то помислили, него бих говорио о том почетном стадијуму. Виминацијум је био једна обична утрина, ораница, док је Тврђава објекат који је сачуван скоро у својој првобитној форми, тако да она има почетни потенцијал много већи од Виминацијума, и то треба да се потенцира. Оно што са друге стране недостаје да би се привукли страни туристи је концепт и инфраструктура. Виминацијум је археолошки парк, тамо видите ископавања која су у току, грађевине су у већем степену разрушености него Тврђава. Тврђава би, бар је тако моје мишљење, тебало да има један други правац развијања. Она треба да постане историјски тематски парк, где посетилац може доћи и може видети како се живело у то време. Ту бисте могли да имате неколико кућица изграђених у техникама које су тада коришћене, где бисте опет имали занатлије – ковача, грнчара, кожара и тако даље, радионицу оружја. Тако бисте упослили локално становништво, а такође и на лицу места правили сувенире које би ти туристи куповали – каже Смедеревац, Илија Данковић из Археолошког института у Београду, ангажован у Виминацијуму.

За пример узима Салем у Америци, где су спаљивали вештице. Без икакве почетне грађевине, направили су такав парк. Туристи ту бораве и, играјући улоге, опонашају живот из ондашњег времена, објашњава Данковић.

-Треба ићи корак по корак, не може се одмах добити такав парк. Прво што је битно, мора се кроз разне пројекте, разне донације обезбеђивати средства, а наша струка је таква да се морају вући за рукав буквално разне институције, ко год има новца да помогне. Виминацијум је имао среће јер се налази на правцу простирања површинског копа Дрмно, где је Термоелектрана Костолац, у склопу тих заштитиних ископавања су од ЕПС-а издвајана средства и за развој овог локалитета. Оно што је битно, овде имате те основне ствари, имате Тврђаву, имате Музеј, са материјалном културом коју могу да виде људи. Битно је и да постоји некаква другачија инфраструктура на локалитету. Колико год банално звучало, једна од првих ствари које је Виминацијум имао су мокри чвор и тоалет, то морате имати на сваком локалитету ако желите да већи број људи долази и да се ту задржи. Онда ићи градацијски, са осмишљавањем свакодневних програма који би приказивали живот деспотске породице. То је, осим за привлачење страних туриста, јако битно и за локалну заједницу, да локални живаљ учи о томе ко су њихови преци, како је тај град саграђен, како је изгледао, што, руку на срце, ми Смедеревци јако слабо знамо – наводи Данковић и додаје:

-Када се овде одржавала “Битка нација” сви су били потпуно фасцинирани амбијентом, али и како изгледа град, ми имамо јако леп центар града. Људи који су долазили из других места, који нису из струке, били су фасцинирани целим тим догађејем, и томе треба да се тежи.

Оно што Тврђаву свакако издваја од других споменика културе, свакако је њена монументалност, која је испоставило се, истовремено и предност, али и ограничавајући фактор.

-Прво треба имату у виду њен габарит. То је велики подухват, а увек су присутна питања финансија. Знамо да је наше друштво прошло кроз много тога последњих 30 година, а једно друштво мора да буде финансијски стабилно и са ресурсима на једном завидном нивоу да би могло да се у потпуности посвети тако великим пројектима. Да се не заваравамо, и у доста развијенијм земљама попут Велике Британије, да не говоримо о Француској, изузетан проблем је финансијска конструкција одржавања и реновирања тако великих споменика културе. А то су друштва која нису последњих пола века пролазили кроз оно кроз шта смо ми последње три деценије, доста су стабилнија и имају посебно разрађене, и кроз установе културе и кроз републичке фондове, другачије начине финансирања и успевају да те споменике одрже, да се бирну о њима не неки завидан начин. Ми то на жалост не успевамо у потпуној мери, али колико ја видим, дешавају се значајни помаци, што можемо видети и на примеру наше Тврђаве, и што се тиче, ево сада археолошких истраживања, саме реконструкције… Видимо и Голубачку тврђаву, значи осећају се помаци, то је неоспорно – каже Данијела Милошевић директорка Историјског архива у Смедереву.

-Ми смо се навикли и волимо да кажемо да је ово највећа равничарска тврђава у Европи, мада нико није истраживао која је то друга, трећа после ње… Али, те величине су много мање битне, битно је да је она када је саграђена, изгледала готово исто као и данас, уз сва оштећења и да није променила своју концепцију из 15. века – истиче Дејан Радовановић, директор Регионалног завода за заштиту споменика културе.

Управо због тога интересантна је многим посетиоцима.

-Оно о чему увек причамо то је Крстата кула са старим натписом, због године изградње која је на њој назначена, интересују их прозори Малог града, који нам дају одговор на питање како би Србија изгледала да није пала под отоманску империју, а била би као Верона, Фиренца, јер је деспот Ђурађ двор застаклио муралним стаклом, најскупоценијим на планети, из Венеције. Занима их и новија историја и експлозија 5. јуна, о којо се мало знало, јер се о томе није учило, а и они коју су чули за њу нису знали њене размере. Препознају да су у њој снимани многи филмови и серије, што нас радује – каже Горан Јовшић из ЈП “Смедеревска тврђава”.

 

 

-Разлог зашто можда у том неком маркетиншком и туристичком смислу Смедеревска тврђава, или Смедеревски град, није достигла ниво у оној мери какав можда имају Голубачка тврђава, која је недавно у потпуности рестаурирана, или у претходним деценијама Београдска тврђава, можемо тражити деценијама уназад, и они долазе још из времена када се градила железничка пруга, тик уз саму Смедеревску тврђаву. Изградња железничке пруге, која јесте велико цивилизацијско постигнуће оног времена, што је изазвало бројне политичке и друге контроверзе, задужило тадашњу Србију, али био важан искорак за повезивање Смедерева са жилом куцавицом Балкана, а то је Вардарско-моравска долина, и горе средњом Европом, али је натоварила терет на Смедеревску Тврђаву. Самим тим чином донекле је онемогућена њена ревитализација и рестаурација, то је био први корак. А касније разлоге за недовољну искоришћеност треба тражити и у трагедији 20. века. Смедеревска тврђава јесте данас најбоље очувано средњовековно утврђење, али, можете мислити како је изгледала до великих рушења у Првом, и касније, Другом светском рату. Тако да је сплет друштвено-политичких околности утицао на то. Али, наравно, требало би да сви погледамо и у себе, у генерације уназад, све се то гомилало, и некако претходне генерације нису адекватно одговориле на тај један заиста велики задатак ревитализације и конзервације Смедеревске тврђаве и касније њене употребе у том туристичком смислу на начин који она заслужује – објашњава Мирослав Лазић, кустос Музеја у Смедереву.

Немање стратегије обнове и искоришћености ове изузетне грађевине, изнедрило је и поједине ад хоц пројекте, попут атлетске стазе, чија структура сада доминира овим објектом и нарушава амбијенталну целину Тврђаве, слажу се стручњаци.

-Штета је што је мимо неког дугорочног планирања дошло до изградње атлетске стазе у тврђави, и ту смо сад у проблему да, нити је Тврђава добила оно што је њој неопходно, нити су атлетичари у Смедереву и сви спортисти добили оно што је баш њима потребно. Они никад неће моћи ту да направе трибине, свлачионице, помоћне објекте, ограду… Тако је прописао Републички завод још 2012. Године. У дугорочном смислу ће представљати проблем са којим ћемо се суочавати и у практичном функционисању, јер је стаза на локацији која је најбоља за организовање манифестација попут “Битке нација”, а можда још много више у оном што је велики корак за Смедеревску тврђаву, који она никако не успева да пређе. А то је да објекат који је на мапи света препознат као потенцијал за листу УНЕСЦО-а она стагнира. Већ десет година смо у том статусу прелиминарне листе, зато што УНЕСЦО подрзаумева да локална заједница, не само град, него мислим и на државу, препозна ту вредност, да користи ту вредност и да њоме управља. Не бих желео да ме људи погрешно разумеју, ја немам ништа против атлетике, али Тврђава је, ипак, један културно-историјски споменик, који треба врло обазриво да добија садржаје који су примерени потребама посетилаца – сматра Дејан Радовановић, директор Регионалног завода за заштиту споменика културе.

Управо је, слажу се наши саговорници, оно највредније што Тврђава има – њена аутентичност, то је њен највећи потенцијал.

-Ја бих волео да људи знају да је Мали град у Тврђави заправо последњи српски двор, последња престоница, мада је на првом месту и даље њена величина. И туристи који посете Мали град обилазе и Велики, иду да сагледају колики је то био град, јер она јесте један од највећих градитељских подухвата. Тако делује и са Дунава. Ето, ту видимо шансу да путем Дунава, попут Кладова и Вимианцијум, који имају постављен пристан, и до нас долазе крузери. Не постоји чаробни штапић да се одједном уради све. Треба се радити перманентно, потребно је стално и упорно улагање у Смедеревску тврђаву, бриге, одржавања али и много средстава. Знамо да је Голубац уређен лепо и да је за то утрошено 10 милиона евра. За тврђаву треба стотину милиона. На сву срећу она је национална, али и европска вредност, надамо се да ће реализацијом планираних пројеката она у наредних пет година да заблиста сјајем који заслужује – каже Јовшић.

Смедерево, сматра Илија Данковић са Археолошког института у Београду треба да ухвати корак са активностима државе, која у последњих неколико година улаже велика средства у различите локалитете и културно-историјске споменике.

-Тек у последње време ви имате веће напоре на видљивости разних археолошких локалитета, не говорим само о средњем веку, него и античких. Ви тек у последњих 10-ак година имате идеју о тим путевима римских царева, па колико дуго се ето није знало и није се причало о томе да је 17,18 римских императора рођено на територији наше земље, ако урачунате и Византију у тај период. То нико није знао и када год кажете неком, и овде и у иностранству, сви су запањени, јер само у Италији је рођено више римских царева него на нашем простору. Имате фантастичне локалитете и налазе у Србији. Али то се мења и зато мислим да је време да Смедерево ухвати тај талас напретка у археолошком туризму, археолошкој презентацији и да се укључи. Видели сте у Голупциу како то сада изгледа, Рам је реконструисан, изгледа прелепо, а тврђава има већи потенцијал и од једног и од другог. чини ми се. Јесте да захтева већа улагања, али да се крене. Мислим да то може да буде подигнуто на јако висок ниво, да Смедерево буде познато у европским и светским оквирима – сматра Данковић.

У локалној самоуправи подсећају да су ове године изведени одређени радови на Смедеревској тврђави, а на уређењу и одржавању објекта, кажу, наставиће се и у 2022. години.

-Желим само да подсетим да је током 2021. године у Малом граду тврђаве било изведено доста радова. Наиме, изведени су радови на санацији постојећих дрвених степеништа, платформи и заштитне ограде, у виду санације, импрегнације и бојења дрвеног моста и капије на улазу у Мали град. Затим спроведена је санација дрвеног степеништа и заштитне ограде поред Донжон куле, обнова заштитних ограда и платформи у нивоу шетни стаза на кулама 2, 3, 4, 5 и санација рукохвата ограде на каменом степеништу. У 2022. години планира се наставак одржавања дрвених конструкција у Малом граду, како из безбедносних, тако и из естетских разлога. Такође, у сарадњи са ЈКП ,,Зеленило и гробља“, замењене су и клупе и ђубријере, направљени су и постављени нови сетови столова за седење код улаза у тврђаву, а обновљено је и дечије игралиште. За следећу године такође, планирано је да се спроведе замена преосталог дотрајалог мобилијара, као и додавање новог – каже за “Смедеревске новине” градоначелник Јован Беч.

 

Истиче да ће се у наредној години ЈП “Смедеревска тврђава” у наредној години поред редовног одржавања, уређења и чишћења објекта, окренути још више тржишту, активнијем наступу ка потенцијалним посетиоцима.

-Посебно бих истакао да је ЈП ,,Смедеревска тврђава“ аплицирало за пројекат заједно са Канцеларијом за локални економски развој, у ком се планира постављање модерно опремљеног контејнера, близу уласка у Мали град, у коме би се пружале информације туристима и продавале улазнице за Мали град, сувенири, али и били постављени апарати за куповину топлих и хладних напитака, сокова и воде. На тај начин би се у смедеревској тврђави нашао садржај какав већ постоји у визиторским центрима на многим локацијама у Србији и иностранству. Такође, пројектом је планирано и постављање интерактивног “оутдоор тотема” – дигиталне инфо тачке на којој се посетиоци могу упознати са туристичком и културном понудом Града Смедерева – наводи Беч.

Додаје да је планирано да се током пролећних месеци наредне године наставе предавања на тему средњег века у циљу едуковања свих заинтересованих посетилаца, као и промовисање фестивала ,,Витезови и легенде“. Такође, циљ је да се привуче још већи број посетилаца и да фестивал достигне првобитно планирани међународни карактер који би садржао и такмичарски део са већим бројем учесника из земље и иностарнства.

С обзиром на то да прича о смедеревској тврђави, њеном значају и потенцијалу, превазилази локални значај, молбу за изјаве уз питања, редакција Смедеревских новина проследила је Туристичкој организацији Србије и Министарству културе и информисања, али и поред обећања, од њих нисмо добили никакав одговор.

Још неколико година дели нас од значајног јубилеја – 2030-те године навршава се шест векова од подизања Малог града, од оснивања Смедерева. Да ли ћемо и у којој мери до те годишњице успети да померимо ствари и у ком правцу ће се кретати прича о обнови последње српске средњовековне престонице и њеног стављања у функцију примереним садржајима, зависи од свих нас. Заједнички задатак је да докажемо да смо достојни наследници заоставштине деспота Ђурђа Бранковића и његовог завештања остављеног не само Смедереву, него целој држави.

Ј.В.

фото: Смедеревске новине

*Пројекат „Тврђава – од престоног града до несикоришћеног потенцијала“ суфинансиран је из буџета града Смедерева, а ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства*