ЗАВЕШТАЊЕ ДЕСПОТА ЂУРЂА СМЕДЕРЕВЦА СРБИЈИ – ОД ТВРЂАВЕ ДО ПРАВОСЛАВЉА

„О земљо, и ваздуше, и проча створења твари, што касните? Придите, с нама заплачите, с нама заридајте, с нама жалите жалост велику и непретрпљиво претрпите“

(Надгробна беседа над одром деспота Ђурђа Бранковића, цитат из књиге „Споменица петстогодишњице смедеревског града деспота Ђурђа Бранковића“ из 1930-те године)

 

Деспот Ђурађ је подигао Смедерево као последњу одбрану српске средњовековне државе под налетом Отоманске империје. Тврђава је својом монументалнишћу истовремено означавала и сјај и пропаст једне епохе и српске државности. Осим изузетног архитектонског фортификацијског објекта и Смедеревског града, деспот Ђурађ у наслеђе је Србима оставио нешто још много вредније – православље.

СМЕДЕРЕВСКА БИБЛИОТЕКА ЧУВАР ЗАВИЧАЈНОГ НАСЛЕЂА

У оквиру стручног рада на истраживању и прикупљању завичајне грађе, посебна пажња посвећује се литератури о Смедеревској тврђави. Поред публикација које имају научно-стручни карактер, у фонду Завичајног одељења сачувана је и белетристика тематски везана за Тврђаву, деспота Ђурђа Бранковића и његову породицу, истичу у Народној библиотеци Смедерево.

Централно место припада публикацији „Споменица петстогодишњице смедеревскога града деспота Ђурђа Бранковића” која је, као државно издање, под уредништвом архитекте Пере Ј. Поповића, припремљена за штампу поводом значајног јубилеја обележеног 1930. године. Објављена је са закашњењем,  1932. године, а запис о томе сачуван је у смедеревском недељнику „Глас Подунавља”.

„Споменицу” потписују три аутора. Историјски део написао је др Љубомир Петровић, а Пера Ј. Поповић је аутор текста о архитектури, архитектонских цртежа и снимака Смедеревског града,  као и чланка „Лик деспота Ђурђа на повељи у манастуру Есфигмену”. Текст о предаји кључева града Смедерева Карађорђу написао је Милан Ј. Константиновић.

У оквиру стручно-научне литературе, Смедеревска тврђава проучавана је са различитих аспеката – историјског, архитектонског, археолошког… Поједине публикације у потпуности су посвећене Трвђави, а многе делимично. Тешко је навести имена свих аутора и наслове свих књига, али можемо издвојити публикације „Смедеревски град”  Јована Нешковића, као и дело „Историја Смедерева у речи и слици” Леонтија Павловића. У два издања, под насловом „Смедеревска тврђава”, резултате својих истраживања објавио је археолог Млађан Цуњак. Од посебног значаја су и радови Марка Поповића „Капије Смедеревског града” и „Смедеревски град”. Бројни радови о Тврђави објављени су у зборницима са научно-стручних скупова, а серијске публикације су, такође, драгоцен извор за ову врсту тематског истраживања.

Свесни значаја завичајне грађе, потребе да је заштитимо, али и учинимо доступном ширем кругу корисника, поједине публикације о Смедеревској тврђави уврстили смо у Дигиталну завичајну збирку. На сајту Дигитална Народна библиотека Србије доступне су  публикације „Споменица петстогодишњице смедеревскога града деспота Ђурђа Бранковића” и „Историја Смедерева у речи и слици” – каже Драгана Лазић, руководилац Завичајног одељења Народне библиотеке у Смедереву.

Завичајно одељење чува у Збирци фотодокумената чува и велики број разгледница са мотивима Смедеревског града, како оних с почетка 20. века, тако и разгледница штампаних после Другог светског рата.

 

 

 

 

 

 

 

 

_

Народна библиотека Смедерево, изложба поводом 565 година од смрти деспота Ђурђа Бранковића

Током Фирентинске уније,  1439. године, услед истроисјких околности и најезде Турака, дошло је до покушаја уједињена Православне и Католичке цркве. Наиме, након што је Турска освојила Балкан, Византија и остале православне земље, пошто нису могле да им се одупру, тражиле су помоћ западних хришћана. У преговорима који су трајали годину дана обећана им је помоћ, под условом да потпишу Унију са Католичком црквом, односно, да Православна црква прихвати врховну власт Ватикана. На услове су пристали сви патријарси, чак и Васељенски, И сви су отишли на сабор, осим смедеревског митрополита Никодима. Према појединим изворима, владар Србије, деспот Ђурађ Бранковић рекао му је тада да ће га, уколико оде у Фиренцу, обесити. Када се у Цариграду сазнало да Срби нису потписали унију, настали су нереди, а на захтев народа тадашњи васељенски патријарх морао је да се повуче.

Његово завештање огледа се и у томе што су на српском двору неговани писменост, књижевност и музика, а породица Бранковић окупљала је најписменије и најобразованије људе тог доба. За време деспота Ђурђа, Констатнтин Филозоф је написао “Житије деспота Стефана Лазаревића”, по његовој жељи.

Музеј у Смедереву

-Оно што је веома важно, на шта нарочито скрећемо пажњу, јесте културни живот у време деспота Ђурђа Бранковића. Иако је био преоптерећен очувањем независности српске државе, плаћао данак турском султану, био вазал угарском краљу, као писмен човек који је говорио неколико страних језика, велике своте новца је улагао као мецена и као ктитор у изградњу различитих богомоља, али и у финансирање преписивачке школе, чији је задатак био да преписују, нарочито црквене књиге, како би се обогатила његова лична библиотека. Ми овде излажемо, на жалост копије и реплике тих докумената, јер мало тога је сачувано, а и оно што јесте, данас се не чува у нашем музеју, већ нешто у Београу, а нешто у различитим библиотекама и музејима широм Европе – наводи Мирослав Лазић, историчар, кустос Музеја у Смедереву.

А Деспот Ђурађ Бранковић је имао богату библиотеку. Најзначајније дело чувано у деспотовој библиотеци био је „Српски псалтир“ – ремек-дело српске историје уметности, познатији под називом „Минхенски псалтир“ према месту у коме се данас чува. Према мишљењу академика Војислава Ј. Ђурића, то је најраскошнија српска књига из средњег века. Рађен је или за кнеза Лазара или за његовог сина Стефана и има преко 200 страница, од којих се на 148 налазе илустроване минијатуре. Писан је српском редакцијом црквенословенског језика, старом унцијалном ћирилицом. Дело је важно за срспку палеографију, јер садржи најстарији списак ћирилице и глагољице.

Народна библиотека Смедерево, изложба поводом 565 година од смрти деспота Ђурђа Бранковића

-Као што је за деспота Стефана у Манасији напредовала Ресавска школа, тако је за Бранковића Смедерево било средиште ондашње књижевне делатности српске. Деспот Ђурађ је био велики књигољубац, сем тога што је био врло побожан. Ђурађ је желео да разне књиге које је читао на грчком види преведене на наш језик, по његовој наредби преписане су у Хиландару „Рајске лествице“ од Јована Лествичика. Слични послови врше се затим у Смедереву. Стефан Ратковић доместик преводи у два примерка – један за деспота Гргура, други за брата му Лазара. „Шстодневник“ Јована Златоуста. Од домаћих дела позната су нам само три и она су постала поводом догађаја који су се десили у Смедереву. Тако је, најпре, састављена „Служба Св. Луки“, вероватно одмах по преносу свечевих моштију. Она није сачувана; има запи с да ју је 1641. преписао за манастир раваницу пећки патријарх Пајсије. „Трећи пренос (моштију) апостола и евангелиста Луке из Рогоса у Богом чувани град Смедерево“ је саставни део трећег рукописа неког блаженог „Теодорита“, вероватно калуђера при смедеревској митрополији. Спис је на сву прилику из 1453-ће. Најзад, амо спада и чувена „Похвала Ђирђу Бранковићу“, од непознатог писца, врло дирљива и пуна података о савременим догађајима“ – наведено је између осталог у „Споменици петстогодишњице смедеревског града деспота Ђурђа Бранковића“ из 1930-те године.

Мало је познато да је Смедерево у време Ђурђа Бранковића имало дворског композитора, и то готово 200 година пре остатка Европе. Реч је о Кир Стефану Србину, који је, иако литургијски композитор, компоновао дела за потребе пријема гостију на српском двору. Писао је музику бележену наумама које су биле претече нота. Оригинални рукопис његовог најпознатијег дела, зборника црквених песама „Псалтикија“, у коме су биле и две српске песме „Ниња сили небесније“ и „Вкусите“, на којима је потписан аутор „Твореније доместика кир Стефана Србина“, уништени су приликом бомбардовања Народне библиотеке Србије 1941. године.
Изградња и улагање не би било могуће да за то није било средстава, а деспот Ђурађ Бранковић био је један од најбогатијих владара свог времена. На двору је постојала и ковница новца.

Новац деспота Ђурђа Бранковића, Музеј у Смедереву

-Деспот Ђурађ Бранковић био је један од изутено богатих владара, захваљујући приходима од сребра из рудника Ново брдо. Дуго је живео и дуго владао, а током своје владавине је емитовао различите емисије, махом сребрног новца, изузетно лепе уметничке израде. Новчичи су сведочанство његове владавине. За нас је изутено важан онај који је кован у ковници новца у Смедереву, а то је сребрни новчић на коме се први пут помиње Смедерево. На њему видимо лава у раскораку, који је део породичног грба династије Бранковић и на предњем делу видимо депсота како седи на трону, а ту је и натпис “деспот Ђурађ” – каже Мирослав Лазић.

У Музеју у Смедереву читава једна поставка посвећена је најзначајнијем идентитеском топониму нашег града – Смедеревској тврђави. Тек сагледавањем богатства изложених предмета и експоната, донекле се може дочарати живот срспке средњовековне престонице и њена важност не само за немањићку Србију, већ и модерн српску државу.

Музеј у Смедереву, стална поставка

-Када смо радили реконструкцију ове сале, ми смо се одлучили да главни актер ове приче буде баш ова наша Смедеревска тврђава. Хтели смо да прошетамо кроз више векова, да укажемо посетиоцима на значај Смедеревске тврђаве као последње средњовековне српске престонице, да покажемо како се она развијала, шта се то све догађало унутар ње, до момента када је 1947. године проглашена за споменик цултуре. Али, ми се ни ту нисмо зауставили, већ смо приказали и период од тада до 2000-тих година, приказали смо како се она археолошки истраживала, како се коннзервирала и ревитализовала. Овде су махом предмети из наше археолошке збирке, имамо предмета из истроијске збирке, мало етнологије и нешто мало предмета који дотичу историју уметности. Јер Смедеревска тврђава јесте био град у пуном смислу те речи, све је то утицало на различит музеолошки материал који ми желимо овде да прикажемо али и да будемо сугестивни и прикажемо да се тих неколико векова овде водио не изузетно динамичан само војни већ и друштвени и културни живот – истиче Лазић и додаје:

Предмети из турског периода, Музеј у Смедереву

-Имамо доста предмета који се тичу наоружања и војне опреме, који су сведочанство о веома динамичном периоду када се уводи ватрено оружје – топови, пушке, имамо изложене прве пушке које су коришћене у време турских напада на оновремену Србију и касније. Имамо предмете који нам сведоче о свакодневном животу, то су луксузна и нешто јефтинија керамика из времена деспотовине и касније турског периода, дакле 16. и 17. век. Оно на шта скрећемо пажњу јесте нешто мало предмета који нам сведоче о вишевековном турском присуству унутар Смедеревског града, то је турско наоружање, турски новац, луле за пушење дувана, филџани и џезве за служење чувене турске кафе.

У време Турака, у Смедереву је било саграђено турско купатило чији остаци су и данас видљиви у Великом граду Смедеревске тврђаве, до кога је допремљана вода изграђеним керамичким водоводом.

Остаци турског купатила, Велики град

-Оно што још знамо што је видљиво, бар у археолошком смислу, о тим прохујалим временима, јесу темељи два веома важна објекта. То су темељи некадашњег великог хамама, кога је подигао Фируз бег. То је био један од већих хамама на читавом Балканском полуострву, подигнут у 16. веку. У југоисточном делу Тврђаве налазе се делови једног сакралног комплекса, то јесу темељи некадашње православне цркве, још увек се нагађа да ли је то придворна или дворска црква или црква за широко становништво. Оне је у турско време претворена у џамију, а у 18. веку у време боравка Аустријанаца та џамија је претворена у католичку цркву – објашњава Лазић.

Управо овај објекат на микроплану показује колико је Смедерево било значајно, како су се унутар Смедеревског града преламали цивилизацијски сукоби и како се све то рефлектовало на тадашњи духовни живот становништва.

-Сакрални објекат тако зовемо јер он није мењао намену, али је мењао архитектуру, која је прилагођавана различитим конфесијама које су се овде смењивале и то јесте занимљиво за данашњи тренутак када сви причају о некој мултикултуралности – каже Дејан Радовановић, директор Регионалног завода за заштиту споменика културе.

Црква је, додаје, на овом месту постојала пре изградње Тврђаве, која је овај обухват имала да би и њу укључила у безбедну зону заштићену бедемима.

Конзервиран и рестауриран сакрални објекат, Велики град

-Њени темељи су специфични. Она је била једнобродна, са малом полукружном апсидом на истоку. Касније, у време изградње, деспот ју је учинио већом. Када је пало Смедерево претворена је у џамију. Оне имају михраб уместо олтара, па је олтар вероватно био затворен, а михраб је био у делу који је дограђен на југоисточној страни, окренут према Меки. Касније Труци дограђују и један проширени део са минаретом, чије темеље смо ми овде пронашли, када је добила још већу површину – каже Радовановић и додаје:
-Касније, у аустријско-турским ратовима, када су Аустријанци владали градом, они је претварају у католичку цркву.
Занимљиво је да су темељи овог сакралног објекта били на месту на којем су у Тврђави својевремено били терен и свлачионица ФК Смедерево, а на њих се случајно наишло током неких инфрасртуктурних радова. Они су истраживани од 1981. до 1986. године, а тек 2012-те се приступили конзервацији и рестаурацији тих остатака, који су стајали откопани, незаштићена, а тај простор, на жалост, је био претворен у сметлиште. У току тих радова, наишло се на јоп један занимљив проналазак – скелет женске особе поред кога су нађене златне наушнице.

-Кренула је обнова овог дела у некој висини и облику које смо ми могли поуздано да утврдимо, на основу архитектуре чије делове смо пронашли. У северном делу је био један параклис тролисне основе, идентичан и са друге стране. У њему смо приликом додатних истраживања пронашли један женски скелет који је био оштећен, није имао доњи део тела, и уз главу смо пронашли две златне наушнице. Тај налаз је привукао много пажње, везиван је за могуће остатке Бранковића, али по свему судећи ова особа није из рода Бранковића – каже Радовановић.

Нађене наушнице су веома мале, богато украшене, на себи имају монограм династије Палеолог.

Златне наушнице пронађене током археолошких истраживања у сектору Сакралног објекта, Музеј у Смедереву

-Та особа је била женског пола, стара од 70. до 80. год, што је за то време била изузетна старост, ниске грађе, врло крхка. Ми смо прво мислили да је реч о некој девојчици, те наушнице су јако мале, могле су да буду део породичног накита, с обзиром да је била из царског рода Палеолога и поред тог монограма имале су и двоглавог орал, који је симбол династије палеолог, али он је симбол и Немањића. Необично је да на наушницама буду ти симболи, али они указују да је реч о некоме ко је био царског рода. Вероватно је реч о особи која је бежећи пред Турцима, који су 1456. освојили Цариград, прибежиште пронашла овде у Смедереву, код својих неких ближих или даљих рођака. Тешко је на основу овако малог броја података које сам вам рекао утврдити више, можемо само да нагађамо ко би то могао да буде – наводи Радовановић и додаје:

-То је један од ретких налаза такве врсте. Поред ове две наушнице нађене у пару, пронађена је још само једна у Смедеревском граду, другачијег типа богато украшена бисерима и драгим камењем, а ове две друге су специфичне због величине и израде. Обично људи очекују да нађемо закопано благо, дукате, сребрњаке, али такви налази су ретки и они су скривени, не очкујемо их на овим местима. Треба знати да су, када су бежали одавде, све и однели, зато имамо врло мало вредних налаза тог типа.

Да је Смедеревски град био важан и за обичне грађане, житеље и дошљаке, о томе сведоче и други археолошки налази, који нису реперезентативни као поменуте минђуше, али откривају много о животу у време српске деспотовине.

Керамичко посуђе, Музеј у Смедереву

-У Смедеревској тврђави налазимо трагове обичног живота који је био и луксузан и скорман. Овде су живели сви сталежи, па је највише кухињска керамика у великим количинама, репрезентативна керамика, попут пећњака за тадашње пећи, који су повећавали површину и омогућавали боље грејање, то је тај западни утицај махом, затим, гвоздени предмети, употребни – алати, наоружање, често ђулад мања, већа, камена, понекад и гвоздена, која су коришћена приликом висе опасада града – каже Радовановић.

Како је 10 хектара површине Великог града трајно оштећено, а још увек неистражено, у наредном период остаје велики простор за будућа истраживања.

-Надамо се остацима архитектуре и појединачним налазима, који ће нам додатно слику о тадашњем животу учинити блиском и разумљивом, највише је на нама да то време почнемо да разумемо не само кроз налазе, што је сачувано, него кроз просек, да знамо како је живео најбогатији и најсиромашнији човек, а Смедеревска тврђава нам омогућава да стекенемо слику о целини тог времена и о томе како су живели наши преци – наводи Радовановић.

Истиче да се значај Смедеревске тврђаве огледа у њеној аутентичности, и важности која се показала кроз векове трајања.

СМЕДЕРЕВО НА СПОМЕНИКУ КНЕЗУ МИХАИЛУ
О значају нашег града довољно говори чињеница да је, осим што је било последња српска престоница, Семдерево било она тачка у којој је постављен темељ модерне државности Србије. Током кратког периода Првог српског устанка, било је слободно, па потом поново враћено у турске руке, а коначно је ослобођено 24. априла 1867. године, када је мајор српске војске Узун Мирковић у име кнеза Михаила примио кључеве града. Колико је Смедерево било важано, показује и то што се име нашег града налази управо на Споменику Кнезу Михаилу на Тргу Републике, који је свечано откривен 1882. године.
Споменик симболизује ослобођење Србије од османске власти, а кнез Михаило је представљен на коњу. Споменик је изведен у бронзи, састоји се из три дела – постамента, пиједестала и коњаничке статуе, а нарочито је интересантан централни део. На пијадесталу се налазе исписана имена шест српских градова – Београда, Смедерева, Кладова, Соко-града, Ужица и Шапца.
То су градови које је Србија за владе кнеза Михаила, и пре свега његовом заслугом, пре свега допломатским активностима, задобила од Османског царства. Најпре, Михаило задобија 1862. Соко-град И Ужице, а 1866. Је писмено захтевао да Порта повуче посаде које држи у осталим српским градовима. У марту 1867. Године кнез Михаило одлази у Цариград и 30. марта му је султан Абдул Азиз предао ферман, којим му поверава градове у Србији. Тако су се Београд, Смедерево, Кладово, Ужице, Соко и Шабац поново нашли под фактичком српском управом.

 

_

-Значај Смедерева, као неки ехо кроз време, који због те грандиозности подухвата, због важности овог стртешког места где је тврђава направљена, због утицаја који је имала, и тог одраза на дешавања, она остаје као траг који мање или више стално одзвања у ушима. А њена аутентичност је оно што је кључна вредност која је препозната и од стране УНЕСЦО-а. Она је била важна тачка у преломном историјском времену, не само за Србију већ за шири простор, јер прво је пао Цариград, а онда три године након тога 1459-те је пало и Смедерево. Кад су на Западу чули да је пао Цриград, већ су се узнемирили, а кад су чули да је пало Смедерево, онда је то било јако забрињавајуће, иако су у тим политичким калкулацијама играли на карту слабљења Србије, која је као један одбоњик смањивала притисак османског царства и броила се. Ми обично кажемо, 500 година смо били под Турцима, а то је у ствари било много мање, јер је Србија успевала да своју државност на различите начине продужи, чак и после те 1459-те – наводи Радовановић и даље објашњава:

Мали град

-Значи ти Бранковићи, потомци деспота Ђурђа, у једном смутном, тешком времену, су се расули по свету, сналазили се. Познати су и као сремски Бранковићи, померили су се ван граница турске државе, око Фрушке горе, ту су формирали једно утврђење које је било њихово седиште неколико деценија. Они су од Аустријанаца, као неки могући претенденти на престо Србије која би се ослободила, били и подржавани и контролисани, и то је била велика политичка борба у веома тешким околностима, када немате сопствену државу, сопствену економију, када се више борите на основу старе славе и онога што носите у себи, а то је осећај да та слава није безначајна, него да има дубљи смисао. Све то заједно и одржање православне вере, што је већ и деспот Ђурађ Бранковић показао као одан хришћански владар, изузетно је важно у тој једној великој епохи која се везује за турско ропство, о којој мало знамо, која се мало истражује. Ми смо успели да у 19. веку обновимо државу јер смо идеју о њој носили дубоко и када је постало могуће да она буде релизована, ми смо је остварили. Смедерево везује те две епохе и те две временски важне тачке наше прошлости. Тиме треба да будемо нарочито поносни и да овај простор који је сада градски парк обновимо и дамо му оне функције које ће прошлост, те епохе, и садашњост, повезивати – закључује Радовановић.

Посебан значај Смедеревске тврђаве огледа се у томе да је концепција града очувана у изворном облику, као најмонументалнији споменик српске средњовековне војне архитектуре. Због тога, она је још 1946. године као културно-историјски споменик стављена под заштиту државе. Потом је 1979-те добила статус споменика културе од изузетног значаја. Од 2010-те Смедеревска тврђава налази се и на тентативној листи светског наслеђа УНЕСКО-а, што је доказ да њен значај далеко превазилази локалне оквире и да је препозната као део светске културне баштине.

Ј.В.

фото: Смедеревске новине

*Пројекат „Тврђава – од престоног града до несикоришћеног потенцијала“ суфинансиран је из буџета града Смедерева, а ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства*

Comments are closed.