СМЕДЕРЕВСКИ ГРАД: ЗАКОПАНО БЛАГО И ТАЈНА ГРОБА ДЕСПОТА ЂУРЂА БРАНКОВИЋА

„Кад се жени Смедеревац Ђуро,
На далеко запроси ђевојку,
У лијепу граду Дубровнику,
У онога краља Мијаила,
По имену Јерину ђевојку.
Ђуро проси, краље му је даје.
Док испроси љепу ђевојку,
Строши Ђуро три товара блага,
Док дарива свасти и пунице,
Он потроши хиљаду дуката.“

(Женидба Ђурђа Смедеревца)

Током готово шест векова постојања, Смедеревска тврђава била је стециште бурних дешавања, што за собом неминовно повлачи прегршт прича о бројним историјски утемељеним догађајима, али и митова и легенди везаних, пре свега, за оснивача града, деспота Ђурђа Бранковића који је овде столовао и његову породицу. Томе је допринела народна традиција, у појединим случајевима недостатак јасних писаних и сачуваних трагова о животу у време деспотовине, и чињеница да највећи део Великог града Смедеревске тврђаве још увек није археолошки истражен.

У народно сећање пре свега урезан је мит о проклетој Јерини, тако прозваној пошто је, изградња Смедерева, за коју је народ поднео многе жртве, сматрана њеним хиром. Наводно је, камен кога није било у близини локације на којој је подигнута нова престоница, допреман ланцем људи дугим неколико километара, “из руке у руку”, од каменолома и старих римских граевина са којих је допреман. Такође, приписивани су јој понашање и поступци који нису поткрепљени ниједном чињеницом, али је, упркос томе, или баш због тога, Јерина до данашњих дана остала “проклета”, иако је добро познато да је за Србију и српску државу жртвовала оно највредније што је имала – своју децу.

До демиситификације овог периода историје нашег града можда бисмо лакше дошли да до данас још једна чињеница, изузетно важна за историчаре, археологе, али и целокупну јавност, не само локалну, није остала непозната. Наиме, ни након неколико стотина година од њихове смрти, није откривено где су похрањени остаци деспота и деспотице.

Иако се зна тачан податак о дану, месецу и часу смрти деспота Ђурђа Бранковића, нема ниједног писаног трага о томе где је овај владар српске средњовековне државе сахрањен. Због тога је локација његовог гроба дуже од пет векова непознаница и, мада је у претходних сто година било покушаја да се ова мистерија разреши, остаци и гробно место још нису пронађени.

Тајна би могла да буде откривена детаљним археолошким истраживањем Великог града смедеревске Тврђаве сматрају познаваоци овог периода српске историје, јер управо она, крије посмртне остатке положене у великој митрополитској цркви, за коју се претпоставља да је изграђена унутар зидина овог здања и била деспотова задужбина.

Један од њих је др Дејан Радичевић, доцент на Одељењу за археологију београдског Филозофског факултета Универзитета у Београду, који је о овој теми својевремено говорио и на једном предавању одржаном у Музеју у Смедереву. Упркос различитим нагађањима, навео је он, писани трагови, али и локална традиција, указују на то да је српски деспот сахрањен у Смедереву, престоном граду у коме је и живео.

-Доказ за то је тужбалица настала у тренутку његове смрти, у тадашњем смедеревском књижевном кругу, која се сматра једним од најбољих текстова наше средњовековне књижевности у својој књижевној врсти. Из ње се види да је деспот Ђурађ умро у Смедереву. Подаци из летописа говоре да је преминуо у петак, 24. децембра 1456. године, у 7 часова, након 29 година на власти. Прецизно говоре о смрти, али нема података о месту сахране. Зна се шта се уноси у летописе, а шта не, па се сматра да то што нема писаног извора на ту тему није случајно, да је тада било важно не саопштити то – објаснио је тада др Радичевић.

 

Тајна гроба деспота Ђурђа Бранковића била је разумљива за те прилике, јер су Османлије у то време пљачкале и скрнавиле гробове хришћанске властеле где год су их налазили, због чега је било важно да се скривају њихови гробови. Једна од претпоставки је да је зато жеља деспота и деспотице била да се не зна где сз похрањени њихови остаци.

 

Занимљиво је да је деспот Ђурађ Бранковић, за ондашње прилике дочекао дубоку старост. Према расположивим изворима умро је у деветој деценији живота, али се тачан узрок смрти не зна. Помињу се тешка болест, али и повреда задобијена током напада у Купинову.

 

Према неким наводима, у јесен 1456. неки мађарски полу-племићи из заседе заробили су старог деспота у Купинову, а његов син Лазар одбио је да га ослободи. То је учинила његова супруга, деспотица Јерина, која је са својим амбасадорима и мањом коњичком четом отишла по мужа и остала као талац, док је Ђурађ пуштен да донесе новац за свој откуп. Платио га је, за оно време, изузетно много – 50.000 венецијанских дуката. Потом су се заједно вратили у Смедерево. Том приликом њему су одсечена три прста, којима се православно крстио, држао перо, виљушку и мач, због чега је после два месеца издахнуо.

 

Први подаци о могућем месту сахране Ђурђа Бранковића помињу се у 17. веку, у списима једног дубровачког историчара, који као локацију наводи Криву реку, без објашњења где се она налази. Касније, у 18. веку, два родослова доносе две различите информације – према једном сахрањен је у Саборној цркви у Београду, према другом у Смедереву. Како су везе српског деспота са рудничким крајем биле јаке, било је назнака да је сахрањен на овој планини. На Руднику су 1930. године обављена и прва ископавања, настављена 80-тих година, али није откривен траг који би указао да је Ђурађ Бранковић ту и сахрањен.
Потом се кренуло мало даље – недалеко од Рајца налази се село Славковица, где су 1978. године вршена ископавања рушевина цркве.

У штампи је тада као сензационална објављена вест да је пронађен гроб деспота Ђурђа Бранковића. Реч је о црквици из 14. века, која је у 15. веку добила дозидану просторију са западне стране, што је неуобичајено за тадашње градитељство и погребну праксу. То је била капела у којој су откривени занимљиви гробови. Испод нивоа пода у земљи су откривена два монументална саркофага, израђена на веома занимљив начин, по античком начелу. У једном су откривени остаци страије мушке особе и женски скелет. Поред је била још једна гробна конструкција сачињена од камених плоча, где су пронађени делови скелета доње половине старије мушке особе. Они су проглашени за гробове деспота Ђурђа Бранковића, његове жене Ирине и Лазара Бранковића.

После ове објаве уследиле су бројне критике, јер таква интерпретација нема никакву потпору у писаној грађи и она је одбачена. Тако је као једина локација на којој би могао да се налази гроб деспота Ђурђа Бранковића, остало Смедерево. Првобитно сматрало се да је сахрањен у црквици на старом гробљу, али је и та теорија одбачена након истраживања. Као једини могућ, остаје локалитет смедеревске тврђаве.

Место сахране није сакрални комплекс откривен у Великом граду, иако се веровало да је то главна митрополитска, Благовештанска црква, у коју су 1453. године положене мошти Светог Луке. Озбиљна аргументација говори да је у утврђењу постојала још једна, монументалнија црква, чији су делови, показују анализе, крајем 15. века уграђени у спољне бедеме артиљерисјке куле коју су подигли Турци. По својим димензијама и карактристикама ти делови су морали припадати знатно већој цркви, највише би одговарали манастиру, који би био гробно место деспота Ђурђа Бранковића.

Претпоставка је да се он могао налазити на месту на којем је у Великом граду био главни градски трг, а то је простор који готово да и није археолошки истражен.

Пре неколико година покушано је да се савременим методама испитивања терена дође до одређених сазнања, али тај метод није дао резултате, јер је тај простор контаминиран саврменим инсталацијама. То се може утврдити само ископавањем на терену. То је велики проблем и велики изазов, и наставак истраживања тек предостоји. Тек када се открије велика црква тада ће и кључно питање гроба деспота Ђурђа Бранковића бити разјашњено.

Осим деспотових, нису пронађени ни остаци деспотице Јерине, која је преминула на Руднику, под неразјашњеним околностима. Према неким изворима, она је извршила самоубиство, пошто је, након смрти мужа, син Лазар, наследник престола, протерао из Смедерева. Како није желела да као племкиња и господарица остатак живота проведе у избеглиштву, одлучила се на овај, не баш хришћански чин. Према другим изворима, за њену смрту одговоран је управо син Лазар који је отровао. Поузданих информација о томе нема.

 

 

-То је прича за себе о којој се писало и истраживало. Рађене су арехолошке кампање ископавања на планини Рудник, јер је тамо било важно утврђење Острвица, где је био летњи двор деспота Ђурђа Бранковића, тврђава коју је он и подигао. Недалеко одатле налазио се чувени рудник сребра, који је доносио веома важне приходе, тако да не без разлога се нагађало да би тамо, на ширем потезу планина Рудник требало би тражити гробно место деспота Ђурђа Бранковића. Још ако томе додамо да је тамо преминула и деспотица Јерина, под неразјашњеним околностима, све то је наводило историчаре и археологе да тамо трагају за гробним местом деспота Ђурђа. Куриозитет везан за ову причу је да је 1930. године, тада једини кустос народног музеја у Београду, Ђорђе Мано Зиси, водио кампању ископавања на планини Рудник, и био убеђен да је на трагу гроба деспота Ђурђа, што је тада нагнало челнике смедеревске општине, да финансирају ту археолошку кампању. То говори да је свест о важности гробног места деспота Ђурђа Бранковића била присутна и 100 година уназад у нашем граду. Та ископавања нису дала жељене резултате, тако да ни дан данас не знамо где је гробно месгто једног од најзначајнијих владара позног средњег века у историји Србије – објашњава Мирослав Лазић, историчар, кустос Музеја у Смедереву.

Још једна овдашњој јавности много привлачнија “мистерија” везује се за “закопано благо” богатог деспота и његове жене, грчке принцезе, за којим потрага никад није престала, а које никада није нађено.

-Деспот Ђурађ Бранковић је био један од најбогатијих владара свог времена и то не кажемо зато што нама звучи угодно, да добијемо на значају, већ је то историјска чињеница. Он је био власник једног од најважнијих рудника сребра који је избацивао највеће количине сребрне руде у оновременој Европи, то је рудник Ново брдо, који се налази на данашњем Косову. Осим тога, поседовао је и неке друге руднике у данашњој Србији и Сребреницу у Босни, тако да му је све то омогућавало да током своје владавине кује новчиће, махом од сребра, и тим новцем вештом дипломатском игром купује независнот српске државе од турског султана и финансира многе замашне градитељске и културне подухвате за време своје владавине. Све нас то наравно са добрим разлогом доводи до рационалне претпостваке да је можда сахрањен са неким предметима од изузетно велике вредности, али је све то и даље у домену нагађања – наводи Мирослав Лазић, историчар, кустос Музеја у Смедереву и додаје:

-Али је све то водило ка томе да су чак и аматери археолози трагали на планини Рудник и у њеном ширем реону, надајући се да ће можда, проналазећи гроб деспота Ђурђа доћи и до великог богатства. Оно што знамо, што је остало у изворној грађи, а тиче се дубровачких архива, то је да је у једном тренутку деспот оставио поклад у дубровачиким ризницама и одредио је ко може у каснијем периоду то преузимати, мислећи на чланове своје породице. Да ли је након тога то благо и даље остало тамо, или га је Ђурађ повлачио из Дубровника, користећи га за борбу против Турака, ми даље о томе не знамо много. Идеја да ће се проналаском његовог гробног места доћи до важних археолошких открића утемељена је на неким реалним и сасвим разумним претпоставкама.

Мало је, међутим, вероватно да се благо деспотске породице буде на месту где су они сахрањени, пошто су, након пада Смедерева чланови породице побегли преко Дунава, те је логично да су са собом понели и драгоцености, и због тога што се владари нису сахрањивали са благом.

Много тога што се налазило у Смедеревској тврђави још увек није видљиво, а врло мало је археолошких остатака доступно и истражено, ако изузмемо надземне делове овог монументалног објекта. Због зуба времена и огромних ошетећења које је претрпела, посебно током два светска рата, многи објекати који су у Великом граду постојали, пре свега у време деспотовине, више не постоје, а како није до краја истражена, нису пронађени ни нихови остаци. Због тога нам је веома тешко да створимо праву слику о ономе како је живот у овом древном граду изгледао, пре свега живот обичних људи. У највећој мери пронађени су бројни покретни предмети који су коришћени свакодневно попут различитих керамичких посуда, затим они који се тичу наоружања и војне опреме, као и предмети који сведоче о вишевековном турском присуству.

Међу свим тим проналасцима један се посебно издваја, а то је богато украшена минђуша, за коју се претпоставља да је припадала неком од женских чалнова деспотске породице Бранковић, па чак И самој деспотици Јерини. Она је пронађена током археолошких истраживања Малог града, двора деспота Ђурђа, 1968. године. Израђена је од злата и красе је бисери, као и два драга камена – смарагд и рубин и представља један од највреднијих предмета који се чува у Музеју у Смедереву. Управо овај проналазак накита старог више од пет векова још више је потпирио машту “ловаца на благо” да се негде у “лагумима” испод древне грађевине, крије благо последњег српског средњовековног владара. Који је Смедереву и Србији, ипак оставио нешто много вредније од тога – грађевину која је сведок времена, чији живот је дубоко уткан у мозаик локалне и српске, али и европске историје.

Ј.В.

фото: Смедеревске новине

*Пројекат „Тврђава – од престоног града до несикоришћеног потенцијала“ суфинансиран је из буџета града Смедерева, а ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства*