СМЕДЕРЕВСКА ТВРЂАВА: ВЕК СТРАДАЊА, ВИШЕДЕЦЕНИЈСКА ОБНОВА

„Горд и леп овај Град остаје на обали плавога Дунава ево пет стотина година, преживљујући судбину Народа, који га је подигао под мудрим Ђурђем. Данашњи његови остаци, не представљају само фортификацију овога доба, већ колосалан подвиг за спас државе једног несрећног владаоца и његовог Народа, а осим тога и уметничко архитектонски објекат на славу свога оснивача, Деспота Ђурђа Бранковића, његових сарадника и Српскога Народа. Слава им!“

(књига „Споменица“, штампана као државно издање, под уредништвом архитекте Пере Ј. Поповића 1930-те године, поводом обележавања 500 година од подизања Града)

Средњовековно утврђење деспота Ђурђа Бранковића, као престони град ондашње српске државе, иако неколико пута освајано, успело је да у великој мери одоли налетима војски са истока и запада, оставши до 20. века готово нетакнута, ако се изузме зуб времена који неминовно оставља траг на грађевинама попут ове. Разлог њеног опстанка делом лежи у начину на који је изграђена, јер је реч о изузетном објекту српске средњовековне војне архитектуре, а већим делом због чињенице да је локација на којој се налази представљала главну тачку ослонца великим империјама за наставак освајачког похода, међутим, и због тога што је све време свог постојања коришћена – била је администартивни центар у коме се, посебно у средњем веку, одвијао живот града, у пуном смислу те речи.

Великог разарања Тврђаве није било ни током средњег века, а ни касније, до Првос ветског рата, осим што су срушени поједини објекти попут труског купатила и џамије, коју су изграђени у време када је Смедерево припадало Османском царству. Скоро пет векова, од изградње 1428. до почетка Првог светског рата, остали су нетакнути бедеми и куле тешком муком подигнути између Дунава и Језаве за време владавине деспота Ђурђа Бранковића. А онда су уследила неодбрањиви удари – Мали град и Дунавски бедем, једним делом и Језавски, тешко су оштећени током бомбардовања топовима приликом прелакса Аустријанаца преко Дунава, који је у то време био природна граница између Краљевине Србије и Аустроугарске.

Ипак, највеће разарање претрпела је у Другом светском рату, 5. јуна 1941. године, у великој експлозији муниције, војне опреме и ратног плена који су у овом простору складиштили немачки окупатори. Тада је, с обзиром на епицентар удара, највеће оштећење претрпео Варошки бедем, који до данас није обновљен, а тек пре неколико година започеле су активности на његовој ревитализацији.

-Прошли, 20. век, поред 1459.  године и пада престонице чиме је угашена српска средњовековна држава, представља најтежи период за Тврђаву. Највећа њена страдања и у људском смислу и физички била су у Првом и Другом светском рату. Она је до тог Првог светског рата сачувала 90 посто свог изгелда из средњег века, који до данас, на жалост, нисмо повратили уз све наше вишедеценијске покушаје да је обновимо – каже Дејан Радовановић, директор Регионалног завода за заштиту споменика културе.

-Смедеревска тврђава је сачувана у свом интегралном облику, укључујући дворац – Мали град, и градско насеље ограђено бедемима и кулама. Висок ниво очуваности кула и зидова омогућио је обнављање њихових горњих делова, користећи оригиналне материјале, док су пронађене грађевине дворског комплекса сачуване. Подручје градског насеља није археолошки истражено, па је мало информација о његовој урбаној структури доступно. Археолошка истраживања налазишта треба да се спроведу након завршетка геомагнетног снимања. Добро очувани и аутентични одељци утврђења пружају могућност да се виде њихови оригинални облици, елементи одбране и њихове укупне вредности” – наведено је у Изјава о аутентичности и/или интегритету о Смедеревској тврђави на сајту УНЕСКО-а.

Према расположивим подацима, на обнови оштећења насталих приликом бомбардовања утврђења током Првог светског рата није се много радило у међуратном периоду, за санацију штете прве средства одобрила је Краљевска Влада тек 1938. године, а потом, након огромне штете у Петојунској експлзији, 1948-ме на очувању натписа на Ктиторској кули, пошто је 1946. године Тврђава стављена под заштиту државе као културно-историјски споменик. Углавном је неопходна средства, огромним делом, око 90 посто, и раније и сада, издавајала држава кроз разне линије финансирања, најчешће преко Министарства културе.

-Најобимнији и најзначајнији радови били су у делу који је и најважнији, али и најоштећенији током Првог светског рата, крајем 70-их почетком 80-тих прошлог века. Поред државних средстава доста новца уложила је и Хидроелектрана „Ђердап“, пошто је њеном изградњом узводно подигнут ниво Дунава, што се одражавало и на Тврђаву. Тешко је сада то ревалоризовати и рећи колико би то новца било у данашње време – каже Дејан Радовановић.

-Цела прича у великој мери дугује захвалност изградњи велике Ђердапске бране, тако да је предузеће које се тада тиме бавило било у обавези да уради обалоутврду, а самим тим, то је повлачило конзервацију и рестаурацију нарочито Дунавског бедема. Потом је у пуној мери археолошки истражен и обновљен Мали град, односно двор деспота Ђурђа Бранковића – наводи Мирослав Лазић, историчар, кустос Музеја у Смедереву.

Тада су обновљени Мали град и бедем према Дунаву, а радови на конзервацији и истраживању завршени су 1994. године на угаоној кули близу моста. То су, објашњава наш саговорник, услед тешког времена у коме се земља нашла, били последњи велики радови из времена социјализма. Уследила је пауза дужа од деценије и до 2006. за ове намене није издвајан никакав новац.

-Од 2006-те се континуирано спроводила обнова Језавског бедема. Кренуло се од капије и куле која је била код капије, онда, како је пристизао новац, тако је рађен део по део, по принципу тоталне обнове, јер смо ту имали све елементе за реконструкцију. Овај бедем и куле изгледају управо онако како су изгледали у средњем веку, кад је Тврђава изграђена. Једино што недостаје  су конструкције које омогућавају да се изађе на куле и да се туда шета, то је део за који држава није хтела да издвоји средства, остављено је локалној заједници да она те радове у сккладу са потребама коришћења тврђаве исфинансира – објашњава Радовановић.

Приликом обнове, конзервације и рестаурације Језавског бедема водило се рачуна о материјалу и техници израде, како би била очувана аутентичност грађевине. Коришћена је посебна опека, ужа од стандардне која се данас прави, коришћено је пет врста камена, различитих боја, водило се рачуна да се све уклопи како је рађено пре више векова. То је добрим делом постигнуто пошто је на видљив, спољашњи део, постављан оригиналан камен,вађен из средина зидина. Било је потребно повести рачуна и о ширини бедема, које је зуб времена добрано оштетио и смањио. Према речима Дејана Радовановића, директора Регионалног завода за зашиту споменика културе за обнову овог дела Тврђаве је утрошено нешто мало мање од 200 милиона динара.

По степену оштећења, после Малог града, највише штете је на Варошком бедему, који је претрпео највећи удар 1941. године. У том делу је и Варошка капија, која је данашњи улаз у простор некадашње средњовековне српске престонице на чијем месту је некада била кула. Пре три године почела су археолошка истраживања која имају за циљ утврђивање степена очуваности темељне зоне недостајуће куле, дела Варошког бедема и Варошке капије који су срушени у великој експлозији.

 

-Кључни проблем је овде био ураво улазни део, место главне Варошке капије, односно Варошке капије 1, друга Варошка капија је била западније, код Барјак куле. То је капија коју данашњи Смедеревци не памте, она је била на месту на ком смо ми навикли да улазимо, преко пута железничке станице. Она је потпуно уништена, као и око 60 метара бедема и друге кула. Овде су огромна пштећења, јер је епицентар експлозије био непосредно када се улазило у тврђаву са леве стране, ту је био један велики кратер. Ми сада заправо истражујемо ту зону која је уништена. Наишли смо на остатке бедема и куле који су били неких пола метра испод данашњег нивоа терена, негде и много више – каже Радовановић и додаје:

-Топовска кула била је део једног система спољашњег прстена заштите Смедеревске тврђаве, који је изграђен крајем 15. Века. Тај спољашњи, нижи бедем, изгледао је скоро исто као онај према Дунаву. Кроз ту кулу се пролазило, па се онда улазило на главну капију у Смедеревску тврђаву. То је био један сложен систем заштите главног улаза, који је у османско време дограђен и прилагођен ратовању топовима.

Не само да је бедем уништен у том надземном делу, већ је силина експлозије била толико велика да је у централном делу, где је био главни удар експлозије 1941-ве,  чак и темеље саме куле и бедема померила за неких 5 до 7 метара.

-Због свега, обухват истраживања и радови су проширени, тако да је пред нама велики изазов како да приступимо обнови. Ми смо замишљали да тај цео део обновимо као Језавски, да му вратимо стари изглед, али сада имамо један лучни изглед бедема и куле, и то сада ствара неке  техничке проблеме и дилеме око концепције у начину обнове, што је и крајњи циљ ових истраживања – објашњава Радовановић.

Каже да је обнова овог дела Тврђаве од великог значаја, јер је реч о зони главног улаза у грађевину стару готово шест векова.

-Надам се да ћемо у што бржој будућности добити Тврђаву у неком много лепшем изгледу, управо у овој зони главног улаза која јесте и најважнија и због самог изгледа и због сагледавања Тврђаве у другачијем светлу, и због тог неког осећаја људи који кад прођу кроз неку капију и уђу у неки простор утврђења доживљавају тај простор на другачији начин. Ми смо и сами навикли да тај улаз делује као нека ледина на коју улазимо, тако је и људима који долазе са стране и надамо се да ће се то овим истраживањима и самом реализацијом пројекта обнове променити – каже Радовановић.

Проблем обнове, објашњава, управо је у овом сектору, пошто решењем проблема главног улаза у Тврђаву треба да се реши и проблем системског увођења инфраструктуре неопходне за коришћење ове древне грађевине.

-Ми имамо овде инфарструктуру, али је она на жалост половично рађена, по потреби, углавном због одржавања неких манифестација. Немамо овде ни канализацију, имамо воду која је половично урађена, струју недовољног капацитета. На овом месту ће морати да се реши и кључни део самог улаза посетилаца, објекта који би био пријемни, замишљено је да буде са леве стране, где би они могли да добију неке прве информације када дођу у тврђаву. Са друге стране би се ту увела и сва инфраструктура и добили бисмо потенцијално један целовит објекат културне намене, у смислу туристичког коришћења, који би могао да се мери са њеном вредношћу. А њена вредност и оно како је ми кориситимо и како бринемо о њој, то је у великом раскораку. То је оно што примећују и грађани и постиоци са стране, на жалост,то је чињеница.

 

Посебан изазов била је санација Куле 11 Варошког бедема, којом је реконструкција и обнова овог дела грађевине и почела. Она је прилично оштећена, нагнута ка граду, али не због силине удара експлозије 5. Јуна 1941-ве, што је уврежено мишљење, већ због последица Савезничког бомбардовања 1944. године, када је погођена у темељни део са јужне стране. Кула у надземном делу има 25 метара и тешка је 5 тона.

-Највећи део радова на њеном обезебеђењу је завршено, она је стабилизована 2018. и почетком 2019. године. Урађено је све што је било испод земље. Постављени су огромни бетонски шипови, рађено је упумпавање малтера у шупљине које се буше, који су обухватили цео темељ и претворили тло испод и око куле у темељној зони у неку врсту стене. Тиме је обезбеђено да за један јако дуг период Кула 11 не може физички да падне, она је статички решена – објашњава наш саговорник.

Постојала је идеја да се кула врати у некадашње стање, али се од овог подухвата одустало.

-Многи су мислили да ћемо ми ту кулу да исправљамо, што је било технички могуће, али и скупо и доста ризично због промена до којих би могло да дође у њеној статици када би се та опеарција изводила. Други разлог због којег је остављамо накривљену јесте тај што смо хтели да сачувамо видљив траг о  ономе шта је ова грађевина преживела током историје, посебно у прошлом веку, када је највише оштећена – наводи Радовановић.

Сада следи друга фаза радова на санацији њеног видљивог дела, оног изнад земље.

-Постоји сада бојазан да се ови надземни, растресити делови одвоје, ту је довољан да само један камен величине песнице падне на некога и да направи катастрофалне последице. Не само због безбедности, њена санација је потребна и да би се спрчило њено пропадање. Због тога треба да се уради статичко затезање бедема затегама, ињектирањем малтера у пукотине да се та оплата и њено језгро не би распадали под дејством временских прилика, посебно мраза.

Иако је овај посао требало да буде завршен, померање рокова било је неминовно због епидемије ковида, али и због чињенице да је за сваку фазу, с обзиром на то да средства пристижу сукцесивно, било потребно чекати доделу Министарства, а потом и испоштовати процедуру јавних набавки, које прилично успоравају динамику радова.

-Радови нису започели иако су средства обезбеђена. У овој години смо добили значајну суму за завршетак Куле 11. На конкурсу Министарства културе и информисања додељено нам је, а и град је издвојио 7 милиона динара.

А санација Куле 11 само је један мали део мозаика који треба испунити како би средњовековна српска престоница засјала пуним сјајем. Бар оним архитектонским. За остварење тог важног циља осим воље, струке и вредног рада, биће потребно и доста пара.

 

-Када говоримо о томе и правимо компарацију колико се стигло са обновом Смедеревске тврђаве у односу на Голубачку или Рамску, морамо пре свега имати на уму да су то тврђаве по габариту вишеструко мање од наше, па су самим тим и трошкови њихове ревитализације у великој мери нижи у односу на оно што је до сада уложено и колико тек треба уложити у ревитализацију Смедеревске тврђаве. Подсетићу да је наша тврђава по површини, ако изузмемо Београдску тврђаву, највећа у данашњој Србији. Узимајући у обзир трошкове њене ревитализације, морамо рећи да је то један дуготрајан процес, који нимало није лак, који свакако укључује активност, не само локалне самоуправе, већ, наравно, и надлежних министарстава. При обнови Голубачке и Рамске тврђаве они су имали ту срећну околност да је био укључен и страни фактор, тако да је то неки пут коме бисмо ми можда требало да тежимо. Свакако би требало апеловати на републичке органе, јер је Смедеревска тврђава прави бисер војног градитељства, који далеко надмашује значај једне локалне заједнице и има шири значај за читаву државу. Не треба да се заносимо да је то краткорочан пројекат, то је дугорочан, генерацијски пројекат. Знамо да су генерације пре нас урадиле много у Смедеревској тврђави, али овај финални део захтева ангжовање надлежних ресорних министарстава и укључење читаве државе. Процес јесте захтеван, можда делује застрашујуће када баците на папир и када рачуновође кажу колико ће све то коштати, али добит, не само у материјалном смислу, колико ће то генерисати профита од туризма, већ у неком духовном смислу, мислим, далеко надмашује сву ту процењену суму новца која би требало да се уложи у ревитализацију Смедеревске тврђаве – истиче Мирослав Лазић, историчар, кустос Музеја у Смедереву.

Због великих средстава које је неопходно уложити у радове на обнови јединог преосталог дела, Варошког бедема, на завршетак овог посла чекаћемо још неколико година, слаже се и Дејан Радовановић, директор Регионалног завода за заштиту споменика културе.

-Ми ћемо на основу истраживања које сада радимо снимити терен, уцртати објекте и урадити пројекат обнове овог дела и иако се сусрећемо са неким техничким дилемама тај посао ће бити лакши, од онога који следи, а то је линија финансирања. Зна се колика је сума утрошена за Језавски бедем, Варошки је много масивнији и монументалнији, али и много оштећенији. У питању су милиони евра. И неко време које, на жалост, морамо да сачекамо – закључује Радовановић.

Ј.В.

*Пројекат „Тврђава – од престоног града до несикоришћеног потенцијала“ суфинансиран је из буџета града Смедерева, а ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства*