СМЕДЕРЕВО – ЈЕДИНИ ГРАД У СРБИЈИ ОБНОВЉЕН ТОКОМ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

“Изванредном Комесару за обнову Смедерева, као претставнику Савета комесара, све власти и органи дужни су ставити на расположење и испуњавати његова наређења издата у делокругу његове надлежности. Изузетно од постојећих законских прописа, општина града Смедерева долази под власт Изванредног комесара” – Уредба о изванредним овлашћењима за обнову Смедерева

Смедерево, град кога не би било без подизања двора деспота Ђурђа Бранковића и утврђења које је требало да продужи живот српске државе, хтело-не хтело, судбински је везано за свој стожер – Тврђаву из које је изникло и на њу се ослањало током свог постојања.  А судбина се озбиљно поиграла, 5. јуна 1941. године, када је средњовековно здање и тадашњу варошицу потресла експлозија муниције, ускладиштене међу зидинама Великог града. Без сумње, ово је један од најзначајнијих и најтрагичнијих догађаја у историји нашег града. За њега се везују бројне спекулације, почев од узрока, броја страдалих, све до обнове и санирања последица, па чак и обележавања и сећања на жртве и незапамћено разарање. Томе су допринели мањак података, често оптерећен сензационализмом, и неретеко, идеолошки обојена тумачења оног што се дешавало пре и после кобног јунског дана, у освит Другог светског рата у Србији.

-Била је то сигурно највећа трагедија која је погодила српски народ од Априлског рата и успостављања немачке окупационе управе у централном делу Србије, али и у Другом светском рату уопште. Велики број погинулих, чији тачан број вероватно никада нећемо дознати, оптерећује и данас. Изузетно је велики и број тешко и лакше рањених, психолошки трауматизованих за читав живот, а урбано језгро вароши потпуно је девастирано, самим тим и дотадашње свакодневно животно окружење Смедереваца – каже Мирослав Лазић, виши кустос историчар Музеја у Смедереву, који је поводом обележавања осамдесетогодишњице Петојунске експлозије приредио публикацију са намером да  историографским приступом и озбиљном анализом, понуди прецизније одговоре на нека од, до сада, неразјашњених питања у вези са овим догађајем.

Ако изузмемо Београд, који је претрпео велика оштећења у Првом и бомбардовање Немаца и Савезника током Другог светског рата, готово да нема града у Србији који је доживео разарање какво је претрпело Смедерево у јуну 1941. Године. Разлог томе је што је средњовековни град на обали Дунава у то време био складиште муниције и ратног плена, у који се сливало све наоружање коју је окупациона немачка власт одузимала и скупљала по Србији.

Гледајући са формалне стране, у оба рата Тврђава, практично, била легитимни војни циљ. Међутим, тврђава се за потребе складиштења муниције и другог ратног материјала користила и у Првом светском рату, али та пракса није укинута ни у мирнодопско време у првој половини 20. века. И пре почетка Другог светског рата Тврђава је била под ингеренцијом Министарства војске и ратне морнарице и у њој су се налазили неусловни објекти за чување војне опреме. Иако је Градско поглаварство четири године пре окупације, затражило да им се Тврђава уступи на коришћење и складишта пребаце на за то предвиђен простор на Царини, тај процес није до краја окончан. Апела појединаца за измештање старе муниције из Смедерева било је и у времену змеђу два рата, али они нису уродили плодом.

И иако су и раније бележени инциденти у којим су се дешавале експлозије мањег обима, па чак и два дана пре “великог праска”, 3. јуна 1941. године, због спорости бирократије и немара, у овом периоду и околности рата, допринеле су статусу кво. До тада није било ни одговорности, ни озбиљнијих последица. Ипак, тај 5. јун, по много чему, испоставиће се, био је посебан.

Био је четвртак, пијачни дан. Благајна Банске управе у Смедереву исплаћивала је заостале тромесечне плате. Ученици Гимназије дошли су по своја сведочанства. А воз бр. 4714 који је из Смедерева ишао за Малу Крсну и Пожаревац, због навале великог броја људи, не само у путничке, већ и теретне вагоне, није кренуо са станице по реду вожње у 14 часова и 12 минута. Кашњење од два минута због гужве у железничкој станици било је кобно за све који су се у 14 сати и 14 минута, у тренутку експлозије, у њему налазили.

-Била сам напољу… Мене је подигла она јара са земље, не знам колико сам летела у висину… А пала сам једно 20 метара од наше куће. И видела сам да ми је сломљена нога. Све се зацрнело. Пронашли су ме Немци и на носилима пронели кроз рушевине, када смо наишли на моју мајку. Тражила је мене и оца, железничког службеника, који се, иако је завршио смену, вратио до воза да однесе неко писмо… Тај дан ми је толико тужан зато што ми је отац погинуо, и сад бих плакала – сведочи Јелица Јовановић, која је 5. јуна 1941. године, на дан експлозије муниције у смедеревској Тврђави имала 13 година.

Како је наведено у немачким војним извештајима, први прасак чуо се код главне капије, након чега је избио пожар који се брзо раширио. Уследила је одмах и друга, па трећа, најснажнија експлозија, када је цело складиште експлодирало.

-Серија експлозија бацала је у ваздух сву муницију, упаљену и неупаљену, велике количине камена са Смедеревске тврђаве, делове грађевине, воза, дрвеће… Летели су и људи. Многи преживели касније су посведочили како је силина удара просто стргла сву одећу са њих. Биле су то сцене незамисливих разарања. Експлозија је рушила све пред собом, уз пуцњаву, тресак, фијукање, а густ мрак сагорелог експлозива, муниције, пепела, прашине престравио је становништво – наводи историчар Мирослав Лазић.

Ни после осам деценија нема поузданих чињеница о узроку експлозије и броју старадалих. Сигурно је само да је 70% свих кућа више-мање уништено под снажним ударом велике снаге који је у само неколико секунди однео готово цео град. Потрес се осетио у пречнику од 50 километара, а оштећења су била видљива на објектима удаљеним и до 10 километара од места експлозије. И масивне зидине Ђурђевог града попустиле су услед снаге њеног ипотреса.

Много је различитих интерпретација узрока трагичног догађаја – од тога да је реч о саботажи комуниста, до спекулације да је немачко складиште муниције у ваздух дигао ни мање ни више него лично Мустафа Голубић, који је виђен у Смедереву уочи експлозије, а кога је Гестапо ухапсио 7. јуна у Београду, и убрзо након тога стрељао.

-Истраживања о овој теми започела су одавно, али нам недостају поједини архивнски фондови, пре свега, мислим на оне из иностранства, можда из Москве, можда из Лондона, али према оном што знамо, на основу резултата досадашњих истраживања, можемо да кажемо да се готово са сигурношћу радило о једном несрећном случају, непревиђеним околностима које су имале тако катастрофалне последице. Дуго година се говори о Мустафи Голубићу као човеку Коминетрне за специјалне задатке и потенцијалном укључивању у наводну диверзију у Смедереву. Међутим, никаква  до сада истраживања, пре свега документи, нису нам дали потврду такве тезе. Она се, наравно, провлачила и кроз радове разних публициста, па и конспиролога, али до сада нисмо нашли било какве јасне доказе који упућују на такав закључак. Оног тренутка када грађа из Москве која је везана за деловање пункта Коминтерне у Београду, чији је Голубић био део, када нам она буде доступна, онда ћемо са стопроцентном сигурношћу моћи да кажемо да ли је то тачно или није. Али, за сада, према нашим подацима, можемо да тврдимо да се није радило ни о Голубићевој диверзији – наводи др Немања Девић из Института за савремену историју.

-Укратко, може се рећи да, на основу досадашњих детаљних истрага и бројних протоколарних испитивања, није било назнака да је до експлозије дошло због саботаже. Што се тиче могућих узрока експлозије ван саботаже, Штаб Команде 2. армије је претпоставио да је узрок експлозије самозапаљење сунчевим зрацима – наведено је у извештају Шефа генералштаба 2. Армије Вермахта.

-Експлозија у Смедереву је имала стравичне размере и по питању уништења привредних објеката и стамбених објеката, људских и материјалних жртава које је изазвала, по многима је то била српска Хирошима. До данас се спекулише и о броју жртава, као и о узроцима експлоуије, доста радова је публиковано на ову тему, доста се истражује и начин обнове града, будући да се на челу Изванредног комесаријата за обнову Смедерева нашла контраверзна личност Димитрије Љотић, о томе је наш професор Небојша Јовановић написао један од бољих радова, али, то су теме на које није стављена тачка и после 80 година се и даље говори о њима, и даље су актуелне – каже др Немања Девић.

А обнова Смедерева трајала је током три ратне године. За њу је био задужен Изванредни комесаријат за обнову Смедерева чији је оснивач Савет комесара, краткотрајна српска колаборационистичка марионетска влада, успостављена на окупираној територији која је стављена под војну управу Вермахта. На чело Изванредног комесаријата, већ 14. јуна, именован је Димитрије Љотић, министра у пензији, који је важио за “сиву еминенцију” српске колаборације. Иако сем ове, није имао других званичних функција у колаборационистичкој управи, био је на челу Покрета ЗБОР, који је, услед идеолошких поклапања, од 9. маја 1941. године, био једина легална политичка организација у окуприаној Србији. На челу Изванредног комесаријата, Љотић је добио велика овлашћења, а према Уредби о именовању, потчињени су му били делегати министарства финансија, грађевина, народног здравља, и социјалног сатарања и исхране. С обзиром на новонасталу ситуацију, имао је овлашћење и да по скраћеном поступку, изврши измене Генералног плана Смедерева.

У данима након експлозије уследила је општа друштвена мобилизација. На конференцији виђенијих грађана Београда, две недеље након експлозије, основан је и Централни одбор за збрињавање Срба избеглица и обнову Смедерева. Организоване су бројне акције прикупљања помоћи којима су се придружили глумци Народног и неколико других позоришта, музичари, учествовала је и црква.

Помоћ је стизала и од Кола српских сестара, а 600.000 динара приложило је и Представништво немачког Црвеног крста у Берлину. Основан је Фонд за обнову Смедерева, за који је Савет комесара наменио 13 милиона, а Централни одбор за збрињавање Срба избеглица и обнову Смедерева додатних 2 милиона динара. Немачки командант уплатио је милион динара, додуше, половина те суме отишла је овдашњим фолксдојчерима. Помоћ је уручена Љотићу, а он је чињеницу што се налази на челу, у то време за град и народ, важног органа, користио за промовисање својих идеолошких убеђења, прављења језгра активиста и реализацију политичких циљева. Такође и да се створи пожељна слика о томе како српски народ разуме и прихвата овакву улогу Немаца, о чему је писала колаборационистика штампа.

-У организацији Комесаријата дељене су намирнице свим сиромашним грађанима, породицама ратних заробљеника, економски слабијим, као и проодицама избеглих оптерећених децом- пише професор Небојша Јовановић у својој књизи “Смедерево је било добро обновљено”.

Многи суграђани су са благонаклоношћу гледали на Димитрија Љотића и његов ангажман, а новије студије примећују да се, упркос својим политичким ставовима, овај Смедеревац заиста бринуо за добробит свог родног града и његових становника, али и наводи да то није изненађујуће, с обзиром на то да је Смедерево требало да буде у средишту нове српске обнове. Односно, изградња Смедерева, у симболичком смислу, требало је да буде изградња нове Србије. Архитекстонска реконструкција требало је да буде изведена у традиционалном српском стилу, симболизујући повратак традицији и обичјима. Због свега тога, о обнови града и активностима спорведеним на његовој изградњи током трајања Другог светског рата, нарочито у послератном периоду, говорило се и писало под идеолошком лупом.

Преко надлежних министарстава Љотић је у град довео стручњаке различитог профила, који су радили на “прегледу зграда и кућа, набавци материјала, рушењу и снимању кућа и зграда, изради пројеката водоводне и канализационе мреже, регулационих планова, уређењу корита Петријсвеког потока и реке Језаве”, наведено је у публикацији “Експлозија у Смедереву 5. јуна 1941. године – 80 година после” аутора Мирослава Лазића.

Први послови који су морали бити обављени након експлозије су покопавање погинулих, организовање исхране становништва, лечење рањених и што хитније рашчишћавање рушевина. За обављање тог посла у Смедерево је послато 250 младића, као 600 Јевреја из Београда.

Да би се осигурао континуиран прилив финансијске помоћи, Недићева Влада је касније донела одлуку да се уведу доплатне поштанске марке за помоћ избеглицама, ратним заробљеницима  и Смедереву. Тако је, како је наведено у поменутој публикацији, 22. октобра 1941. пуштена у промет добротоворна серија доплатних поштанских маркица за помоћ избеглицама из Независне државе Хрватске и са других угрожених подручја, као и за обнову “Ђурђевог града”.

Ратне околности, додатно отежане трагедијом и разарањем, оптерећивале су обнову, али се, упркос свему, радило по прјектима и плански, по новом регулационом и грађевинском плану Смедерева. Велика новчана средства уложена су у обнову или изградњу потпуно нових зграда јавних установа, верских, али и стамбених објеката, као и инфраструктура. Обнова и изградња града званично су окончани су три године након трагичне експлозије, у септембру 1944. Године. У том периоду обнова је урађена и на јавним зградама, али је реконструсиано и за становање оспособљено више од 90 одсто кућа оштећених у Петојунској експлозији. Било је интересовања и за обнову и очување јединственог културног добра – Смедеревске тврђаве, али се на том пољу ништа није урадило.

Дуго након рата веом мало се говорило и писало о овој трагедији, а разлог је, пре свега, опредељеност и улога Димитрија Љотића и његових следбеника током окупације и у последњим данима рата, због чега су одбациване и позитивне тековине обнове града.

Смедерево сваког 5. јуна пригодним комеморативним скупом одржава сећање на најтрагичнији дан своје историје. Комеморативни скуп организован је и на прву годишњицу, у окупираној земљи, на месту страдања бројних суграђана. Тада, обележаван као “Заветни дан”, што је било у сагласју са “Заветном мишљу обнове” Димитрија Љотића. Данас, као “Дан незаборава”.

У знак сећања на овај догађај, на Старом гробљу подигнута је Спомен-коструница са похрањеним остацима и 485 имена идентификованих жртава експлозије, чија је изградња завршена у јулу 1942. године, а у децембру 1973. године откривен је споменик “5. јун”, аутора Селимира Јовановића, академског вајара из Смедерева, који је и сам био сведок ове трагедије. Ове године обележена је осамдесетогодишњица Петојунске експлозије, а програм обележавања употпуњен је изложбама у Музеју у Смедереву и Историјском архивом, а овим поводом Музеј је објавио и публикацију “Експлозија у Смедереву 5. јуна 1941. године – 80 година после” аутора Мирослава Лазића. На овај начин ове две установе дале су озбиљан допринос документованом и чињеничном расветљавању околности пре и после трагедије, на најбољи начин негујући кутуру сећања на један од најзначајнијих догађаја у историји Смедерева.

Ј.В.

фото:  Музеј у Смедереву, Историјски архив, СД новине, насловна фотографија: Музеј у Смедереву

*Пројекат „Тврђава – од престоног града до несикоришћеног потенцијала“ суфинансиран је из буџета града Смедерева, а ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства*