СМЕДЕРЕВСКИ ГРАД: СВЕДОК ВРЕМЕНА И СИМБОЛ ОПСТАНКА

“Смедеревска тврђава је један од најбољих примера европских средњовековних фортификација, наднесена над епохе упркос свим страдањима. Она је незаобилазан топоним на мапи Србије, сведок времена, архивар успомена и најпрепознатљивији идентитет града Смедерева”- Музеј у Смедереву

Смедеревска Тврђава изграђена је у периоду од 1428. до 1439. године као војно, привредно, културно и црквено седиште српске деспотовине, а мисију да од фортификацијског утврђења направи град, деспот ђурађ Бранковић успео је да оствари, слажу се у овдашњој стручној јавности.

-Не бих да звучимо превише педантно када говоримо о овој теми, али исправније је смедеревску Тврђаву звати Смедеревски град, јер кад је подигнута она јесте била фортификациони објекат, објекат који је у грађевинском и војном смислу штитио од нападача, турских освајача пре свега, али је свакако био и град, са свим својим атрибутима. Дакле, унутар смедеревске Тврђаве, односно Смедеревског града се живело, радило, и то је био последњи престони град српске средњовековне државе. Дакле, када кажемо Смедеревски град, ми оном војном атрибуту додајемо много шири спектар друштвених околности које иду уз један град, а још ако је престони град, разумећете и саму важност подизања утврђења – започиње причу Мирослав Лазић, историчар, кустос Музеја у Смедереву.

Живот Тврђаве и града преламао се кроз призму историјских превирања, али је континуитет одржан, јер је локација изабрана за подизање објекта, показало се, била важна тачка ослонца у походима сила од Истока ка Западу и обрнуто, па су сви који су успевали да је освоје подједнако бринули о њеном опстанку. Готово шест векова дуге историје може се поделити на неколико кључних периода: период деспотовоине, од почетка изградње до коначног пада у турске руке 1459. године, период турског ширења ка Западу до друге опсаде Беча 1683. године, период контраофанзиве и аустријског ширења ка истоку до 1791. године, период обнављања српске државности, период прве половине 20-ог века, када су вођена два светска рата у којима је доживела велика разарања и период након укидања војне намене након завршетка Другог светског рата.

– Време од почетка подизања Тврђаве и тих првих 30-ак година, значајно је, јер за тако кратак период, не само што је изграђен град, већ је он добио велики део оних кључних функција који град тог времена и тог значаја треба да има. Она је и након тога опстајала и остала очувана зато што је све те периоде преживљавала, јер се увек користила. Они који су је нападали и освајали морали су да оштећења која су направили обнове због тог свог коришћења. Сам тај живот у њој је одржавао објекат и захваљујући томе она је била до почетка 20. века готово у целини сачувана, о чему имамо сведочанства и бројне фотографије које су остале као траг свега тога – истиче Дејан Радовановић, директор Регионалног завода за заштиту споменика културе у Смедереву и додаје:

-Ми смо до сада у мањку са информацијама о томе како је град изгледао, јер су остаци прекрвени великим слојем наноса који настају природним процесом, а тамо где је било много разарања, ти слоејви су још већи. Сав тај материјал на неки начин је расут по тврђави и додатно је подизао те нивое, што видимо у пресецима кад обављамо ископавања. Такође, овде су и високе подземне воде, које су од изгардње хидроелектране Ђердап додатно подигнуте, и представаљају проблем приликом археолошких истраживања, због чега нити можемо на прави начин безбедно да радимо, трошимо доста времена, и све нас је то онемогућило да у овом простору Великог града сагледамо како је он тада изгледао. Нама недостаје та слика града и живота који се у њему одвија.

Своју архитектуру и живот Тврђава је обликовала у првих 30-ак година као престоница деспотовине, током којих је Смедерево тог времена доживело свој врхунац, али подједнако интензиван живот у објекту одвијао се готово читавих 100 година након подизања, у време владавине Турака.

-Када покушавам да одговорим на питање шта се налазило унутар Смедеревског града треба напоменути да је он у различитим временским епохама имао различиту функцију. У време деспота Ђурђа када је и саграђен, у овом, Великом граду је живело обично становништво. Ту мислим на људе који су се бавили разноразним пословима – занатлије, трговци. Споменимо да је у Смедереву постојала и Дубровачка колонија, која се бавила трговином са својом матицом у Дубровнику. Двор деспота Ђурђа Бранковића био је утврђени замак, ту је он живео и резидриао са својом породицом, са својом свитом, ту је и примао стране делегације. Интересантно је да се испред Смедеревског града у то време налазило подргађе. Ту је такође живело цивилно становништво, које се, у оним тешким временима, када би град био нападнут, склањало иза сигурних, тврдих бедема и кула – каже Мирослав Лазић из смедеревског Музеја.

-Први пад Смедерева се није десио тек 1459. године, већ раније. Пред крај изградње Тврђаве Турци су је освојили први пут и престоница није била у саставу наше државе, али је након неколико година поново враћена у руке Србије. Касније када су Турци дошли, посебно у том неком првом периоду, који се завршава негде 1526. године, пре свега 1521. падом Београда, па онда 1526. после Мохачке битке коју су они добили и проширили границе свог царства на Север и Запад до Будима и кренули ка Бечу, дакле, друга половина 15. и прва половина 16. века, тих скоро стотинак година водио се интензиван живот у овом објекту. Османске власти су у смедеревској Тврађви виделе базу за своја будућа освајања према Бечу и интензивно су их припремали и зато је интезите живота у турско време овде био изузетно динамичан, буран – објашњава Дејан Радовановић.

Много тога се, објашњава наш саговорник, дешавало већ до краја 15 века. Саграђен је један додатни спољашњи одбрамбени прстен, јер постојећи није био прилагођен новом начину ратовања.

-То је још једна од трагедија деспота. Он је градио тврђаву за ратовање хладним оружјем, у то време је то била основна концепција таквих утврђења. И он је то радио по најсавременијим сазнањима и наше војне архитектуре које смо имали и користио искуство из Византије. Међутим, управо у време изградње Тврђаве, барут је почео све интензивније да се користи. Деспот јесте испред Малог града ојачао куле, виде се на њима топовски отвори за топове мањег калибра, али ове високее куле уопште нису биле прилагођене таквом ратовању. Зато су Турци морали да врло брзо, после 20-так, 30 година од освајања, приступе изградњи тог нижег бедема, који сада можемо да видимо само на дунавској страни зидина. Исти такав мањи бедем је био изграђен и према граду, налазио се на месту између садашње пруге и тврђаве и, такође, према Језави. Они су, на жалост, срушени. У време када је грађена железничка пруга овде крајем 19. века порушен је бедем ка граду, а током Првог светског рата и други његов део са језавске стране – наводи Радовановић.

Ту се са изградњом није стало. Турци су, додаје, направили и три велике куле на угловима, које су биле полигоналне са топовским отворима, управо намењене ратовању ватреним оружјем, и четврту, чији су остаци пронађени прошле године током археолошких истраживања.

-Знали смо да она постоји, нисмо знали како изгледа. Она је мало другачија, има петоугаону основу, ове друге имају осмоугаону или деветоугаону основу, имала је топовске отворе, а пролаз кроз њу за улазак у Тврђаву био је у облику слова “г”. Била је тачно наспрам главног улаза у град – каже директор Регионалног завода за заштиту споменика културе.

Живот града назире се и у остацима још неких грађевина, међу којима се издваја турско купатило, које су за своје потребе Турци саградили крајем 15. века.

-До њега су довели и водовод чију трасу смо пронашли. Он је пролазио кроз главну капију. Ту су керамичке цеви које су доводиле воду, вероватно из правца Петријевског потока, јер тамо су још давно пронађени остаци кермаичких цеви, мада то не можемо поуздано да тврдимо. Могуће да је један део долазио и са Царине јер је и тамо постојао један крак водовода – напомиње Радовановић.

-У  турско време, нарочито док Београд није освојен 1521. године, Смедерево је била једна од најважнијих турских тврђава на Дунаву и полазна тачка за даље освајање, за нападе на североисточну Влашку и на север у тадашњу Угарску. Све до те 1521. године Смедерево је било и седиште тзв. Смедеревског санџака, где је резидирао турски санџак-бег, дакле, поглавар те веома важне турске административне јединице. У турско време овај потес испред Смедеревског града, то подграђе, било је веома важно, постојало је нарочито много муслиманских махала, нешто мало хришћанских, једна јеврејска  и по једна дубровачка и циганска махала. То су мање градске целине где се становништво груписало на основу веросиповести или порекла одакле су долазиили. У турско време унутар града је обитавала и важна османска војна посада са члановима њихових породица и у то време тврђава је била резервисана углавном само за њих – појашњава Мирослав Лазић.

Од 1526. године и средином 16. века, живот у смедеревској Тврђави полако замире. У том периоду, објашњавају наши саговорници, она постаје једна периферна касарна, претежно војно утврђење, са много мање економских, друштвених и политичких дешавања, због тога што се граница тада померила северније. Објекат поново добија на значају крајем 17. века, када Аустријанци у контраофанзиви нападају Османско царство и успевају Турке да потисну до Македоније и Скопља. У то време у Тврђави је био смештен један аустријски војни гарнизон.

-И у неколико махова се мењала та војна срећа, неколико пута Србија је прелазила из руке у руку, и у тим временима имамо заправо највеће сеобе. Многи наши преци су се ставили на страну Аустријанаца желећи да се ослободе турске власти, а када су се ови повлачили, становништво је остајало на милост и немилост Турцима, па је због тога највећи број наших људи побегао преко Дунава, унутар граница тадашње аустријске царевине – наводи Радовановић.

Поновним падом под турску власт, Тврђава није повратила стари сјај који је раније имала, али је, објашњава наш саговорник, опет била седиште администартивне јединице, санџака, који је по нашем граду и добио име Смедеревски, а тада обухватао територију већу од оне коју данас има ужа Србија.

Осим кратког периода, током Првог српског устанка, од 1805-те до 1813-те, када је Смедерево било ослобођено,  оно под турском влашћу остаје све до 1867. године. Од тада, смедеревска Тврђава све до 1947. године третира се као војни објекат. У њој су биле смештене касарне, прво српска, а потом војска Краљевине Југославије, и све то је у великој мери утицало на страдање тврђаве у 20-ом веку у два светска рата.

– Она је у том смислу била легитимна мета, нарочито у првом светском рату, јер је Дунав делио две државе, Краљевину Србију и Царевину Аустроугарску, тако да су 1914. Аустроугари бомбардовали српску посаду која се јесте налазила у смедеревској Тврђави и бранила град, и нарочито 1915. када су Немци страховитом артиљеријском паљбом, без престанка, три дана тукли, не само Тврђаву него и читав град Смедерево и у великој мери оштетили овај значајан културно-историјски споменик – каже историчар Лазић.

Да ли је разарање овог објекта могло да се избегне, питање је које се логично намеће због чињенице да се између два светска рата, тачније, 1937. године, руководство града обраћа министру војске и морнарице, под чијом ингеренцијом је Тврђава тада била као војни објекат, са молбом да се она уступи граду на коришћење.

-Из тог документа који није великог обима, само страна и по, сазнајемо доста о Тврђави, о самом простору у оквиру зидина, и о томе шта се налазило у њој и у које сврхе је коришћена. У оквиру Смедеревског града тада су били војни павиљони, магацини за оружје који су били доста руинирани, и минситарство војно је забранило да се било шта од других објеката, осим шетних стаза, подиже у простору Тврђаве. Због тога је негодовање изразило тадашње градско поглавасртво и затражили су да се она уступи на коришћење граду – каже Данијела Милошевић директорка Историјског архива у Смедереву.

Из тог документа се види да су градске власти управљање овим објектом затражиле са циљем да град Смедерево оживи у привредном и туристичком смислу.

-Истакла бих да се нека генерална прича око Смедеревске тврђаве није много променила за последњих 100 година. Градско поглаварство је тада истакло да Тврђава представља првредни потенцијал, и да је, с обзиром на то да је Смедерево тада изгубило значај који је имало пре Првог светског рата као погранична варош, привреда у граду стала, те да градско поглаварство, заједно са бановином, покушава да подигне привреду града на један виши ступањ, да је оживи, и да је неопходно и да се покрене развој туризма као једне од најважнијих привредних грана. Поглаварство се, дакле, обратило министарству сматрајући да ће Тврђава, као најзначајнији споменик који баштини град врло допринети оживљавању туризма, а самим тим и смедеревске привреде – објашњава наша саговорница.

Из другог документа који се чува у Архиву, а који датира из 1939. године, произилази да је Тврђава у те две године уступљена Градском пглаварству на коришћење.

-Овај документ представља обраћање Стрељачке дружине Смедерево Градском поглаварству, која тражи да јој се изда дозвола за коришћење, односно за реконстуркцију простора у Тврђави ради подизања зграде за стрелишта и његово уређење.

Упркос томе, у делу Тврђаве задржани су објекти у којима је складиштена муниција, а у кратком периоду, до почетка Другог светског рата у Србији и немачке окупације, њено измештање није спроведено. Окупатори су намену задржали, а та одлука, убрзо је довела до највећег разарања које је задесило Смедерево у његовој шест векова дугој историји, до експлозије 5. јуна 1941. године,  која је, осим огромне материјалне штете, иза себе оставила велики број страдалих, који до сада није утврђен. Данас, она је споменик културе и, уз мање-више незнатне измене, у претходном периоду користи се као градски парк и место одржавања бројних манифестација, од којих неке имају и међународни карактер.

 

Ј.В.

фото: насловна фотографија: Тврђава на разгледници, Завичајни фонд Народне библиотеке Смедерево

фото: СД новине

*Пројекат „Тврђава – од престоног града до несикоришћеног потенцијала“ суфинансиран је из буџета града Смедерева, а ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства*