СМЕДЕРЕВСКА ТВРЂАВА – ПРЕСТОНИ ГРАД ИЗГРАЂЕН ПО УЗОРУ НА ЦАРИГРАДСКО УТВРЂЕЊЕ

„Христу Богу благоверни деспот Ђурађ, господин Србљем и поморју зетском.
Наредбом његовом сазида се овај град у години 6938.”

(натпис на Крстатој или Ктиторској кули Малог града) 

Период средњовековне, наше последње фазе државности у 15. веку, био је за Србију прилично напет, зато што су опасности биле обостране – пре свега са Југоистока, где су Турци полако надирали и угрожавали прво Византију, а онда и српске земље, али и са друге стране, због вечитих претензија са Севера и Запада, да се контролише, што верски, што теритоијално, политички и економски, простор централног Балкана који Србија заузима. Између та два пола и две струје интереса које су се сукобљавале, нашла се Србија доста ослабљене моћи, после пропасти Душановог царства и борбе великаша. Деспот Стефан Лазаревић је успео да односе мало стабилизује. Утемељио је Моравску Србију, која је достигла велике домете у уметности, култури, па и привреди, али је  изненада преминуо 1427. године, због чега се ситуација додатно закомпликовала. У том тешком времену Ђурађ Бранковић је преузео улогу деспота српских земаља, и морао је, пошто је раније био склопљен уговор да Београд, као престони град државе деспота Стефана Лазаревића буде предат Мађарима, да се одлучи где ће да смести нову престоницу. Изабрао је да то буде на месту довољно далеком од Турака, са ослонцем на Дунав и границу Угарске, са намером да, пре свега, утврђење буде безбедно.

-Деспот Ђурађ се одлучио да подигне нови град који ће бити грађен по узору на Цариград, по, за то време, најсавременијим стандардима за фортификације (војна утврђења). У тај подухват уграђено је много енергије, много наде и деспота и његове породице, великаша који су то покренули и водили, али и народа који је мукотрпно учествовао у изградњи. И све то је коштало јако много и било је много жртава различитих врста, па и људских, што је уобичајено за то време, посебно, у овако великим, грандиозним подухватима. Та велика нада и вера коју су наши преци у то време имали је успела да изнедри овај град као неко чудо у овом делу света, пре свега јер је то камени град, грађен на локацији у чијој близини не постоји никакав каменолом. Дакле, камен је овде једино могуће донети од некуд, и тако зидати тврђаву, и то је оно главно чудо. Чак и да је време за које је град изграђен било много дуже, било би чудо, с обзиром на то колико је ту камена уграђено, и колика је била удаљеност свих тих каменолома одакле је камен доношен – каже Дејан Радовановић, директор Регионалног Завода за заштиту споменика културе.

РЕПРЕЗЕНТАТИВНО ЗДАЊЕ, ЈЕДИНИ САЧУВАН ДВОР СРЕДЊОВЕКОВНИХ ВЛАДАРА

А чудо је била пре свега чињеница да је у првој половини 15. века за само деценију, на ушћу Језаве у Дунав, никло утврђење које је до данас остало највише достигнуће српског средњовековног градитељства и велико оставрење српске војне архитектуре до модерног доба. Градња је почела 1428. године. Прво је подигнут Мали град, прецизније, двор деспота Ђурђа Бранковића, на самом углу двеју река, опасан високим зидинама, са шест кула. Двор, толико неопходан за одржавања политичког, али, касније ће се испоставити, и друштвеног и културног живота средњовековне Србије, саграђен је за само две године, и био готов 1430-те.

РИМСКА БОГИЊА  У ЈЕРИНИНОЈ КУЛИ

– Приликом зидања Малог града или двора деспота Ђурђа Бранковића, на кули број 5, односно Јерининој кули, која је чувала пролаз преко покретног моста, преко канала који је раздвајао Мали и Велики град, направљена је ниша висине скоро 2 метра. У њу је била уграђена скулптура римске богиње Весте, а за коју је обичан српски народ веровао да представља отелотворење деспотице Јерине и одатле и назив ове куле. На жалост, тај део Тврђаве је нарочито страдао приликом бомбардовања 1915. Године. Након тога, 1916-те  једна научно-истраживачка експедиција са Бечке академије долази у Смедерево, које је у то време под аустријском окупацијом, и односи ову скулптуру, тако да нам је, на жалост, остала само ова фотографија као сведочанство да је она била ту и због чега ту кулу зовемо Јеринина кула – објашњава Мирослав Лазић, историчар, кустос Музеја у Смедереву.

 

_

-Наша подела је на Мали и Велики град, али кад дођемо до Малог града, ми заправо видимо колико је он велики, да су те куле и највеће, оне су и најјаче, посебно она на углу, на самом ушћу Језаве у Дунав . То је Донжон кула, односно кула последње одбране. Тај Мали град је заправо утврђени двор деспота Ђурђа Бранковића, као језгро престонице, са дворском канцеларијом, са салом за велике пријеме (sala magna audientia), дакле, то је тај један официјелни део. Када уђемо у Мали град, са десне стране, где су камени темељи, ту је био стамбени део за деспота и његову породицу, за дворјане. На челу, тамо према Истоку, према Језави, ту је био један помоћни објекат. Сви су они били спратни, и то се види по отисцима греда које се ту и тамо назиру – објашњава Радовановић и додаје:

-Здање је репрезентативно грађено за то време, а за нас као народ то је посебно важно, јер немамо сачуване трагове дворова других наших средњовековних владара. Ово је једна од ретких грађевина који има сачуван двор.

Колико је, у архитектонском смислу, заиста реч о репрезентативном здању наше средњовековне архитектуре, види се по монументалним прозорима уклесаним у камену, на северном делу Малог града, који гледају ка Дунаву.

-То су она четири двојна прозора, од којих су 3 рађена у духу готске архитектуре са преломљеним луковима, а онај 4-ти је романички, полукружно се завршава, и они су у нивоу те најрепрезентативније сале у којој је деспот примао разне делегације које су долазиле и обављао све државне функције. На жалост, ми немамо сачуван двор као целину, јер је тврђава претрепела много тога, а добар његов део био је грађен од трошног материјала, пре свега од дрвета у комбинацији са каменом, тако да, на жалост, су само ти прозори видни траг двора и његове раскоши, која је била изведена на умерено хришћански начин. Није се ту превише разбацивало и Тврђава је грађена на један врло рационалан начин, пре свега да буде безбедна, да омогући сигурност деспоту као симболу власти, и смаим тим, независности наше тадашње државе – истиче наш саговорник.

Упоредо са градњом двора, настављена је да се проширује зона коју је обухватала Тврђава, на 10 хектара Великог града.

-Важно је да имамо у виду да деспот у самом старту, размишљајући о изградњи престонице, није имао намеру да направи само ту једну малу целину која би била неки замак у данашњем смислу речи, опасан водом са две стране и ровом са водом са треће, већ је он одмах замислио да то буде један велики, озбиљан град који ће тек да се развија, и да добија све оне одлике које средњовековни градови имају – наводи Радовановић.

ИМПОЗАНТНЕ ДИМЕНЗИЈЕ – 25 КУЛА, 1.500 МЕТАРА БЕДЕМА

Да би једно овакво утврђење могло да буде изграђено, неопходна је била грађа, пре свега камен, који је за потребе подизања Смедерева, узиман, како је то било уобичајено, са неких старијих римских утврђења, попут најближег Монс ауреса – Златног брда код Орешца, затим из Виминацијума, аргума на ушћу Мораве у Дунав, са мањих утврђења према Београду и у залеђу, на Југу. Због брзине градње и недостатка материјала, у зидине је уграђен шаролик материјал, осим камена, коришћена је и опека. Да је све зналачки укомпоновано, под вођством и надзором рођеног брата деспотице Јерине, показује и чињеница да се грађевина одржала и готово шест векова након ударања темеља.

-Морао је да се доноси и камен који се овде обрађивао, и то са удаљености од 30-ак па и до више од 50 километара. Најближи каманоломи су између Велике Плане и Смедеревске Паланке, ту има неколико локација где постоји пешчар, мекши камен који се и дан данас користи када се граде темељи за неке економске објекте као што су кошеви, амбари. А онда даље, доношен је из даљих каменолома као што је Рам, који је удаљен одавде око 70 километара, из Горњачке клисуре. То су различите врсте камена – пешчар, шкриљац, кречњак, што се и види на остацима, као и камен који су доносили са разних изграђених локалитета – каже Радовановић.

-Када говоримо о подизању смедеревског града незаобилазно је питање одакле толико камена за зидање велелепне и импозантне грађевине. У то време су рушени многи стари римски каструми, али су и из надгробних споменика доношени лепо тесани комади камена, који су узиђивани Тврђаву. Један од њих је и овај римски капител, који је у 15. веку секундарно употребљен. Видимо да је овде уклесан лик једног мушкарца, не знамо да ли неког светитеља или можда владара, али он је коришћен приликом зидања, тако да на овом примеру видимо невероватан спој античке архитектуре, која је, ето, коришћена неких 15. векова након настанка, приликом зидања смедеревског града – наводи Мирослав Лазић, историчар, кустос Музеја у Смедереву.

Колико је подухват био захтеван и грандиозан показују димензије које до данас фасцинирају не само људе из струке, већ и бројне посетиоце, које са намером или не, пут нанесе ка овом средњовековном утврђењу. Дужина бедема је 1.500 метара. Тврђава има 25 кула које су високе 25 метара, главна кула била је и виша. Бедеми су високи 15 метара, зидови су у порсеку дебели од 3 до 3,5 метра. Због промене у структури терена, зуба времена и оштећења, данас не можемо да сагледамо пуну величину овог објкта тврде стручњаци.

-И оно што људи не виде, а тешко је да замисле, је да ми стојимо на коти терена која је око 1,5 до 2 метра нижа од средњовековног нивоа, а онда, заправо, испод тога тек долази темељни део наших кула и бедема, који је још 3 метра, тако да ми на оштећеним и необновљеним деловима не видимо врхове кула у тадашњим димензијама, а онда не видимо ни 5 метара онога што је данас у земљи – објашњава Радовановић и додаје:

-Када сада знамо те димензије, лако је да израчунамо да је 15.000 кубика земље било потребно ископати само да би се направио темељни ров, то су најмање количине, да се направи бедем било је потребно и много више. Требало је то потом попунити каменом који је везиван кречним малтером, који се тада користио као технологија у изградњи. Он има своје добре и лоше стране. Позитивна је та да, с обзиром на то да се добија од кречњака, приликом постизања високе температуре у кречанама,  у неком ратсреситом, малтене течном стању, па се он онда гаси, угарује се, везује се временом, и онда, како време пролази, а овде имамо 600 година трајања, он се претвара заправо поново у камен. Онда се тај камен који он везује заправо обједињује и ми имамо читаве блокове који нису растрешени од експлозије и од разних страдања у 20. веку, који су готово као нека стена данас. За везиво се користио и песак, убацивана је ту и млевена опека, кад се то све сјединило после оволико времена, ми смо добили једну монолитну грађевину и да није било катастрофалних разарања у оба светска рата, ми бисмо имали тврђаву из тог периода која би била међу најочуванијима.

Објашњава да је осим опеке, везива, креча и песка, у тврђаву уграђено и доста дрвене грађе, која је у језгру зидова, коришћена да би се они додатно ојачали и армирали.

-У средњем веку и раније су коришћене дрвене греде, углавном храстове, пошто су најтрајније. Оне су постављане у хоризонталним нивоима, у размаку од 1,5 до 2 метра по дужини, и попреко и онда су, након што су мало ужлебљене, на тим местима где се преклапају спајане гвозденим клиновима. То је рађено у неколико нивоа, у кулама их је, наравно било више, у бедемима мање. Једна од рачуница, коју је направио познати архитекта Пера Поповић, који је технички снимио и исцртао стање објекта и написао књигу посвећену Тврђави поводом пет векова њеног постојања, показује да је 170.000 кубика камена било уграђено само у Мали град. Ако се зна да је он грађен од 1428. до 1430. године, па када ту урачунамо број нерадних дана (црвено слово), дана са кишом, испада да је у једном дану требало у просеку уградити око 500 кубних метара само камена, плус ту су темељи, па само зидање. Било је и украшавања, на жалост, које је у много мањој мери присутно у смедеревској Тврђави, зато што та брзина градње, да би се опасност од Турака учинила мањом и Србија учинила безбедном, није то дозвољавала. Али све ове бројке показују колики је заправо то био подухват – наводи наш саговорник.

Иако је почела недуго по започињану Малог града, изградња Великог града, трајала је десет година и завршена је 1439. године. Велики град се састоји од 19 кула са бедемима, од којих су 3 на страни ка Језави, 5 ка Дунаву, а чак 11 на страни ка граду. У време кад је подигнут, са копнене стране, оне поред које сада пролази пруга, прокопан је ров, који је спајао Дунав и Језаву. На тај начин Тврђава је са свих страна била окружена водом, због чега је сврставана у тип водених утврђења. Према извршеним премерима из друге половине прошлог века укупна површина Малог и Великог града износи 11,3 хектара, а њена основа је облика неправилног троугла. Дужина стране зидина поред Дунава је 550, оне поред Језаве 400, а треће, ка граду 502 метра. Ова импозантна грађевина, од тренутка када је подигнута, представљала је једну од најзначајнихијих тачака на мапи похода различитих освајача. Ништа мање занимљив није био живот међу њеним монументалним зидинама опасаним водом, који су, сваки на свој начин и према својим потребама, живели припадници три конфесије, наизменично се смењујући у овом простору. Управо то је, чини се била њена снага и омогућило да смедеревска Тврђава опстане ево, већ готово 600 година, дајући утемељење нади да ће одолети и свим изазовима савремене цивилизације.

Ј.В.

фото: СД новине

*Пројекат „Тврђава – од престоног града до несикоришћеног потенцијала“ суфинансиран је из буџета града Смедерева, а ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства*