ТРАГИЧНА СУДБИНА ДЕСПОТСКЕ ПОРОДИЦЕ БРАНКОВИЋ

27. novembra 2021.27. novembra 2021. smederevske

Прошетала Ђурђева Јерина
Испод града б’јела Смедерева
Покрај воде тихога Дунава…

(народна песма „Ђурђева Јерина“)

Мали град – двор деспота Ђурђа Бранковића

Да бисмо уопште отворили причу о подизању Смедерева, зидању града и тврђаве која нас већ шест векова подсећа на бурну историју ових простора, неопходно је да се упознамо са животом деспота Ђурђа Бранковића, у народу прозваног Смедеревац, његове супруге Ирине Кантакузин, “Проклете Јерине” и њихово петоро деце, чија судбина као да се у потпуности уклопила у период “мрачног средњег века” у коме су живели. Делом због тешких околности у којима су покушавали да српску државу одрже у животу, делом због унутрашњих трвења и борбе за превласт након смрти деспота Ђурђа. За нас који живимо у Смедереву, несумњиво је најбитнија чињеница да је деспотска породица Бранковић заслужна за то што је на овом месту изграђен град који јесте био последња српска средњовековна престоница, али је успео да одоли историјским изазовима и постане престоница у Устаничкој Србији, у којој су ударени темељи модерне српске државе.

СМЕДЕРЕВО ПОДИЖЕ СПОМЕНИК ДЕСПОТУ ЂУРЂУ БРАНКОВИЋУ

Иако је једна од значајнијих личности српске историје, а за наш град несумњиво најзначајнији српски владар, у Смедереву, чији је утемељивач, још увек не постоји спомен-обележје деспоту Ђурђу Бранковићу. Идеја о томе било је у прошлости, као и најављених иницијатива, а последња у низу има изгледа да буде спроведена у дело, судећи бар по томе што је недавно расписан конкурс за идејно решење за споменик деспоту Ђурђу Бранковићу, чија је процењена вредност, како је објављено на порталу јавних набавки, 4,6 милиона динара. Споменик би требало да буде постављен на главном градском тргу, уз пешачку зону.

Према условима конкурса, дизајн споменика мораће да задовољи низ критеријума: уметнички квалитет идејног вајарског решења споменика; симболичка релевантност, изражајност и убедљивост решења споменика у складу са значајем историјске фигуре деспота Ђурђа Бранковића; укупна уметничка репрезентативност решења споменика; усклађеност решења споменика са духом и историјском важношћу града Смедерева као српске престонице у доба оснивача деспота Ђурђа Бранковића; усклађеност решења са савременим облицима естетске перцепције споменичке скулптуре; усклађеност уметничког решења са укупним простором Трга на коме ће споменик бити постављен и сразмерна монументалност споменика; квалитет техничког решења и решења материјализације споменика; материјална и техничка изводљивост предложеног решења и прилагођеност тог решења роковима за финалну израду споменика; испуњеност укупних предложених критеријума из расписа конкурса.
У саставу жирија који ће оцењивати испуњеност критеријума су: проф. др ум. Милорад Младеновић,академски сликар и дипл.инж.арх.,председник; мр Власта Филиповић, академски вајар, заменик председника и члан; др Мице Поптсис, академски вајар, члан; др Снежана Цветковић, историчар уметности, члан; Дејан Радовановић, археолог, конзерватор-саветник, члан; Татјана Гачпар, археолог, музејски саветник, члан; Владислава Живановић Ристовић, дипл.инж.арх., члан – представник расписивача; академик проф. др Момчило Спремић, историчар, почасни члан жирија и стручни саветник.
Рок за подношење понуда је 6. децембар, а три најбоља предлога ће бити награђена са по 800.000, 600.000 и 400.000 динара.

Ђурађ Бранковић је син Вука Бранковића и Маре Лазаревић Бранковић, ћерке Лазара Хребељановића и књегиње Милице. Дакле, властелина кога српска народна традиција, али никако и историографија, повезује са највећим издајством од кад је света и века у српском народу, у време великог Косовског боја 1389. године. Према доступним изворима рођен је 1377. године у Приштини. Исте године рођен је и његов претходник, деспот Стефан Лазаревић, син Лазара Хребељановића и књегиње Милице, који је, пошто није имао потомства, за свог наследника именовао сестрића Ђурђа Бранковића. Ђурађ је, две године после његове смрти, 1429. године, примио достојанство српског деспота. Оженио се 1414-те Ирином Кантакузин, Гкрињом рођеном у Констатинопољу, праунуком византијског цара Јована IV Кантакузина. Са Ирином је имао петоро деце – две ћерке, Мару и Кантакузину и три сина, Гргура, Стефана и Лазара. Пре брака са Ирином, Ђурађ је био жењен, али није и из првог брака имао је ћерку Јелену. Према историјским изворима, још једно, најстарије дете које је имао са Јерином, син прворођени син Тодор, преминуо је.

ЕСФИГМЕНСКА ПОВЕЉА – ЈЕДИНИ ДОКУМЕНТ СА ЛИКОВИМА ДЕСПОТСКЕ ПОРОДИЦЕ

Милан Лазић, историчар, кустос Музеја у Смедереву испред принта Есфигменске повеље

Само захваљујући једном документу знамо како је деспотска породица Бранковић изгледала. Реч је о “Есфигменској повељи”, чији принт, урађен на основу фотографије једног њеног дела, је изложен у Музеју у Смедереву, у оквиру сталне поставке „Смедеревска тврђава – од престонице, до споменика културе“.

-Есфигменска повеља је у оригиналу минијатура. Издата је у манастиру Жича 1429. године. Овом повељом деспот Ђурађ Бранковић је даривао чувени манастир Есфигмен који се и дан данас налази на Светој гори. Оно што је веома важно за ову Повељу, јесте да је то једини сачувани ликовни приказ деспота Ђурђа Бранковића и чланова његове породице. Оно што је за нас, такође веома важно, је да се он ту помиње са титулом деспота, то је важан податак, јер то помињање говори да је у то време био господар оновремене Србије. Приказ на њој сугерише богатство и величајност породице Бранковић – објашњава Мирослав Лазић, историчар, кустос Музеја у Смедереву и додаје:

-Овде видимо депсота Ђурђа Бранковића са инсигнијама његовог деспотског дотојанства, у руци држи скиптар, а на глави носи круну или депсотски венац. Титула деспота води порекло из Византије и све до 14. века била је стриктно резервисана за најуже чланове породице византијског цара. Касније, са опадањем Византијског царства додељивала се и нижим великашима, а касније и страним владарима. Први у низу српских дспота био је и најзначајнији, деспот Стефан Лазаревић, ујак деспота Ђурђа Бранковића. Деспот Ђурађ је наследио српску државу и касније титулисан титулом деспота. Такође, видимо да носе раскошну одећу извезену златним нитима. И деспотица носи на глави круну деспине. Осим њих, ту су и њихова деца, три сина, Гргур, Стефан и Лазар и ћерке, Кантакузина и Мара.

КО ЈЕ БИЛА МАРА БРАНКОВИЋ?

Део Есфигменске повеље са ликовима чланова породице Бранковић, Музеј у Смедереву

Период владавине деспота Ђурђа Бранковића изискивао је стално балансирање између Истока и Запада, а у складу са традицијом склапања политичких бракова у то доба, судбина његових ћерки делом је била унапред одређена. Бар када је реч о удаји. Мару Бранковић као веома младу удали су за турског султана Мурата другог, а Кантакузину за грофа Урлиха Цељског, због чега је у западним изворима вођена као Катарина. Живот српске средњовековне државе, нема сумње, добро је познат људима из струке, историчарима средњег века и онима који су се бавили нашим владарима, животом Моравске Србије, али се много људи са мање познатим појединостима сусреће, углавном, посредно. Тако је недавно пажњу многих привукла чињеница да се Мара Бранковић, појављује у документарном серијалу о Отоманској империји емитованом на једној од светски познатој платформи.

-Иако можда ширем аудиторијуму није позната улога Маре Бранковић, о њој се, нарочито последњих десетак година доста и писало, издате су и научне студије посвећене лично њеној биографији. Мара, кћер деспота Ђурђа Бранковића и Јерине, остала је упамћена као “султанија Мара”. Она је 1435. године из политичких разлога, како би се купио мир са турским султаном Муратом другим, послата у његов харем и постала султанија. Када је, 1451. године њен супруг умро, његов наследник, Мехмед Освајач, који је касније запосео и наш град је, уз велике почасти и уз дарове вратио у Смедерево – објашњава наш саговорник.

Према неким сведочанствима, Мара је уживала велико поштовање Мехмеда, с обзиром на то да се као једна од слутанових жена старала о њему и водила рачуна о његовом васпитању још док је био дечак, те се овакав његов гест објашњава управо том чињеницом. Од повратка у Смедерево Мара игра изузетно важну дипломатско – политичку улогу.

-Она је била нека врста споне између тадашње српске државе и Византијског двора, касније Васељенске патријаршије у Цариграду и, наравно, турске државе. Удата је као млада и доживела дубоку старост. Преминула је у данашњој Грчкој Македонији где је и сахрањена – наводи Лазић.

Кантакузина, или Катарина, удата за грофа Урлиха другог који је био и бан Славоније, један од најважнијих великаша у тадашњој Угарској.

-Како би се одобровољило и угарско јавно мњење, а деспот Ђурађ Бранковић повезао са важним савезником на северу, она је била послата на другу страну, и то нам опет говори и о породичној цени коју је Ђурађ морао да плаћа шаљући, мимо воље, своје кћери, удајући их за тада најмоћније великаше или вадаре како би се очувала независност тадашње српске државе – објашњава овај историчар.

ОСЛЕПЉЕНИ ЗБОГ НЕПОСЛУШНОСТИ

Прича о синовима деспота Ђурђа и деспотице Јерине, најсликовитије описује трагичну судбину породице Бранковић.

-Када су Турци, 1439. године, први пут опседали смедеревски град и први пут га освојили, град је бранио престолонаследник Гргур Бранковић, најстарији син деспота Ђурђа. Он је заточен са својим братом Стефаном и две године након освајања Смедерева, 1441. године, по наредби султана Мурата другог, који је био ожењен њиховом сестром, били су ослепљени. То је била казна, јер су и даље одржавали политичке везе са својим оцем, који је настојао да врати Смедерево и своју државу. То је била велика трагедија. Након њиховог повратка, 1444. године, када по слову Сегединског мира деспот Ђурађ добија поново Смедерево, он овде дочекује ослепљене синове. Због тога, мимо уходаних правила примогенитуре, где најстарији син наслеђује владара, Ђурађ Бранковић тешка срца одлучује да најмлађег сина Лазара прогласи за свог првог савладара, пошто се сматрало да старији синови не могу на квалитетан начин да обављају улогу престолонаследника – каже Милан Лазић, кустос смедеревског Музеја.

ДЕСПОТ БЕЗ ДЕСПОТОВИНЕ – ЗМАЈ ОГЊЕНИ ВУК
Један од великих јунака српске народне традиције Змај Огњени Вук је Вук Гргуровић Бранквоић, ванбрачни син слепог Гргура Бранковића. Током живота водио је десетак великих ратова, у почетку се борио на страни Турака, који су помагали његовом оцу да после смрти Ђурђа добије деспотство Србије, али успешне војне походе оставривао је борећи се са српским четама у војсци мађарског краља Матије Корвина. И код Угара и код Турака уживао је велики углед. Био је храбар и пожртвован, због чега је стекао велики углед, и као такав ушао је у српске народне песме. Његов надимак везује се за веровање да је поседовао натприродне особине, “специјално оружје које бљује ватру” попут аждаје, а највероватније је да има везе са ватреним оружјем које је почело да се користи у 15. веку. Као деспот, Вук се посебно прославио 1476. године, проваливши у Сребреницу и борећи се испод Шапца и Смедерева.

Деспот Ђурађ Бранковић је доживео дубоку старост, преминуо је 1456. године, када га је Лазар, његов најмлађи син који га је наследио, постао деспот. Сви Ђурђеви напори да одржи и негује слогу у породици, после његове смрти пали су у воду, јер следи време унутарпородичних борби, када се међу деспотовим наследницима преламају утицаји две супротстављене силе. Ни деспотица Јерина, којој је, према једном запису, преминули Ђурађ “у завештању одредио да управља државом његових синова” није успела да спречи сукобе. Наследник Лазар, на жалост, не влада дуго. Умро је под неразјашњеним околностима јануара 1458. године и престо привремено наслеђује његов старији брат Стефан. Наставља се период борбе у деспотовини око наследства, према неким изворима, Гргур и Мара наклоњенији су Турцима, а Стефан и Лазарева удовица Јелена Угарској страни.

Део родослова породице Бранковић, Музеј у Смедереву

Шта се у то време тачно дешавало није у потпуности утврђено, због непотпуних информација о том времену, али и непоуздане аутентичности извора који садрже поједине податке из тога доба. Верује се да Лазар није умро природном смрћу, да су Гргур и Мара прогнани у Турску, а сумња се и на убиство деспотице Јерине. Због свих тих размирица и иностраног фактора, престо прелази на наследника босанске краљевине који је био ожењен ћерком деспота Лазара Бранковића. Од тог тренутка титулу деспота почињу да додељују угарски, односно мађарски краљеви, због чињенице да породица Хуњади није била у добрим односима са породицом Бранковић. Падом Смедерева, 1459. године, формално престаје да постоји српска средњовековна држава, иако су ондашњи великаши и након тога, иако без територије, покушавали да се изборе за њену обнову.

ДЕСПОТИЦА ИРИНА – ПРОКЛЕТА ЈЕРИНА

Деспотица Јерина, експонат у Музеју у Смедереву

Невероватно је, каже наш саговорник, да је изузетно велики траг који је Јерина оставила иза себе. По читавој Србији, све до југа, и дан данас има више десетина топонима који се везују за њу. Ту су Јернина кула, Јеринин поток, Јеринин друм, чак и у данашњој Влашкој у Румунији постоји друм који се по њој зове. Очигледно се легенда о српској деспотици Јерини ширила и није умрла са престанком постојања српске средњовековне државе. Стручњаци се слажу да ова Гркиња није заслужила епитет који су јој уз име додали сународници њеног супруга.
-Јерина је преминула 1457. године, у једном турбулентном времену, када је већ српска средњовековна држава била у потпуности опкољена од стране Турака, али њен дух је наставио да живи кроз народну традицију, народну песму. А зашто је остала проклета? Једно од најкраћих објашњења нас води у причу о зидању града Смедерева. То је било феудално време, када обично становништво није било плаћено за обавезу градозиданија, дакле, зидање града. Смедерево је зидано кулуком, довођено је становништво из читаве Србије. Људи су користили свој алат, своја кола и своје мишиће за потребе зидање града, то је био веома велики напор, који се дешавао и у време пољских радова, тако да становништво није могло да обавља своје послове, од којих им је зависила егзистенција. И све то се рефлектовало кроз народну традицију, где је Јерина означена као проклета. Делом и због тога што је главни командант зидања Смедерева града био њен рођени брат. А ако узмете у обзир чињеницу да је она била жена, да је била странкиња, разумећете зашто је становништво кривца пронашло у њој, а не у деспоту Ђурђу Бранковићу. Није утемељено да је тако називамо, све почива на легенди – наводи Лазић уз опаску да треба имати у виду и да је то период патријархалног друштва, где, бар номинално, главну реч воде мушкарци.

-Јерина је свакако била несвакидашња личност, ако погледамо читаву причу везану за оновремену Србију – долази из стране земље, венчава се за деспота Ђурђа Бранковића, рађа му петоро деце, игра веома важну улогу као спона између деспота и остатака Византијског царства. Свакако се све то рефлектовало и на народну традицију. Можда је у народним песмама и пренаглашена та њен политичка улога, али не смемо је ни запоставити, јер знамо да, нарочито од 1456. када је примнуо деспот Ђурађ, деспотица Јерина игра веома важну улогу у тим унутарпородичним сукобима око наслеђивања престола и покушава да утиче на то у ком правцу ће се даље развијати судбина српске државе, да ли ће се приклонити Мађарима или Турцима. На жалост, она је неславно завршила. Зна се из позних извора да је умрла у мају 1457. године, дакле само пола године након смрти свог супруга, у веома смутним околностима, где нас неки извори чак упућују да је можда била и отрована од стране свог најмлађег сина Лазара, који је у то време деспот, зато што је са својим старијим синовима заговарала да се деспотовина приклони Турској – објашњава Лазић.

Више од непознаница појединости из живота деспотске породице Бранковић интигира чињеница да није познато где су похрањени остаци деспота Ђурађ и деспотице Јерине, тако да до данас није утврђено где је гробно место једног од најзначајнијих владара позног средњег века у историји Србије. Током прошлог у неколико наврата археолози и историчари покушали су да одговоре на то питање, али и после више од пет векова ова тајна није одгонетнута. Поједини угледни стручњаци из ове области сугеришу да би, после потраге за њиховим остацима на неколико локација, гробна места Ђурђа и Јерине требало потражити управо овде, у њиховом утврђеном граду.

Ј.В.

фото: СД новине

*Пројекат „Тврђава – од престоног града до несикоришћеног потенцијала“ суфинансиран је из буџета града Смедерева, а ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства*