СМЕДЕРЕВО – КРАЈ СРЕДЊОВЕКОВНЕ И ПОЧЕТАК МОДЕРНЕ ДРЖАВНОСТИ СРБИЈЕ

Река Дунав, која као природна граница дели стари континент на северни и јужни део, неретко је била линија раздвајања и поприште борбе за превласт између бројних племена, а потом и великих империја, које су своју моћ освајањима и сукобима одмеравале до окончања Првог светског рата. Зато и не чуди што су вековима уназад многи владари, како би утврдили границе својих држава, утврђења градили баш на обалама ове реке. О томе да су се копља историје често укрштала изнад Балкана, добрим делом на простору данашње Србије, осим писаних и других трагова, најбоље сведочи наша материјална баштина, пре свега споменици културе који и данас подсећају на бурну прошлост, у којој, управо због локације на којој се налази, Смедерево заузима значајно место. И то није произвољна и локал-патриотска констатација, томе у прилог јасно говоре историјске чињенице. А оне кажу да је наш град оно место где је круг између прошлости и садашњости затворен, тачка у којој је означен крај средњовековне независне српске државе и почетак живота модерне државности Србије.

Да бисмо боље разумели значај Смедерева, неопходно је да се вратимо готово шест векова уназад, у 1428. годину, када је почела изградња највећег објекта српске средњовековне архитектуре, нашег највећег војног објекта из тог периода, и не само то, на овом месту, у првој половини 15. века, почела је изградња града. Тадашњи српски деспот, Ђурађ Бранковић, који се грчевито борио да плаћањем данка и родбинским везама одржи Србију независном, због сплета тадашњих околности и чињенице да су Београд, у коме је столовао Стефан Лазаревић, син Лазара Хребељановића, освојили Угри, да би имао државу, морао је да има и престони град. Одлучио се да га подигне на простору између Истока и Запада, између Угарске и Турске, на месту ушћа Језаве у Дунав, значајном коридору освајачких путева и миграција, у тачки чији је географски положај дозвољавао могућност одбране од налета освајача. За једну деценију овде је изграђен двор деспота Ђурђа Бранковића и град у оквиру чијих зидина је, према неким проценама, у једном тренутку могло живети и до 6.000 људи. То је Смедеревска тврђава. У годинама касније ни она, као ни многи други европски градови и утврђења, није одолела пред налетом Османлијске империје, а њен коначан пад у руке Турака 1459. године, означио је и крај српске средњовековне државе. Три и по века касније, у време Првог српског устанка, Смедерево је био први велики град који су устаници под вођством вожда Карађорђа ослободили, и ту су ударени темељи изградње модерне српске државности.

-Смедревска тврђава је позиционирана као обејкат који је за целокупну српску историју веома значајан, управо због чињенице да је то била последња престоница средњовековне Србије и наше независне средњовековне државе, а Смедерево као град и тврђава, у много каснијем времену, када смо обнављали своју државност, почетком 19. века, те 1805. године убрзо по подизању Првог српског устанка, управо је први велики град који је био ослобођен. И одмах је, управо у Смедерево пренет Совјет, то је била Влада тадашње Устаничке Србије, која је била и прва институција модерне Србије. Можда је и то била јасна порука Турцима, то можемо само да претпоставимо, али није случајно да је управо тамо где је држава изгубила своју независност, на том месту симболично и увезана. Смедерево као град, и тврђава као главни симбол овог нашег града, представља ту нит која повезује нашу средњовековну државност и нашу модерну државност, и то је оно чиме ми треба да будемо највише поносни, и што треба да истичемо свим људима који дођу овде, када покушавају да схвате шта је то Смедерево и колико је оно важно – наводи Дејан Радовановић, дирктор Регионалног завода за заштиту споменика културе.

Колика је била важност Смедерева показује и чињеница да су Турци након завршетка опсаде града, освојену територију назвали Смедеревски санџак, што је била важна административна јединица ондашњег великог царства. За ову територију код нас је одомаћен назив Београдски пашалук, и то је колоквијални назив Смедеревског санџака, чије име није промењено ни неколико деценија касније када су Турци, коначно, успели да освоје Београд.

-У турско време, нарочито док Београд није освојен 1521. године, Смедерево је било једно од најважнијих турских тврђава на Дунаву и полазна тачка за даље освајање, за нападе на североисточну Влашку и на североисточну тадашњу Угарску. Све до те 1521. године Смедерево је било и седиште такозваног Смедеревског санџака, где је резидирао турски санџак-бег, дакле, поглавар те веома важне турске административне јединице и оно што је куриозитет да Турци, и кад су освојили много значајнији Београд и преместили седиште смедеревског санџак-бега у Београд, они су наставили да ову административну јединицу и даље, до самог краја, називају Смедеревски санџак – истиче Мирослав Лазић, виши кустос историчар Музеја у Смедереву.

Како су град и утврђење били готово на самој линији раздвајања два велика царства, тако је освајаче наизменично служила војна срећа, па је Смедерево од Турског освајања 1459. године, неколико пута пало и у руке другог царства са Запада. Занимљиво је да је и тада задржало значај који је имало.

-Чак и када су Аустријанци дошли и овде владали, они су овде направили седиште дистрикта, њихове администартивне јединице, која је била нешто мања од санџака, а која је обухватала неку везу са црквеним властима, па је и дан данас, остао назив католичке Надбискупије чије је седиште у Београду, која сеи дан данас зове Београдско-смедеревска надбискупија – истиче Дејан Радовановић.

Смедеревски санџак, Тврђава као војни објекат и смедеревски град, били су изузетно важни и нашим устаницима, који су под вођством вожда Карађорђа 1804. Подигли Први српски устанак, са намером да се ослободе владавине Турака на овом простору. Смедерево је први пут ослобођено 1805-те, 346 година након пада српске деспотовине, симболичном предајом кључева код, како легенда каже, Дуда.

Иако не постоје потврђени историјски извори да се примопредаја кључева града из руку турског заповедника диздара Мухарем Гуше у руке вожда Карађорђа десила баш на овом месту, дубоко у традицији Смедереваца постоји предање да се та церемонија одиграла код дрвета у садашњем центру града, који је због тога добио назив Карађорђев дуд, где сада постоји и истоимени трг.

-Испод овог дрвета 8. новембра 1805. смедеревски диздар Мухарем Гуша предао је Карађорђу кључеве града Смедерева новембра 1951; Скупштина општине Смедерево, септембра 2003. –речи су текста на спомен плочи.

Предање каже да је предаја кључева извршена на церемонијалан начин, да су предаји присуствовали бројни званичници са обе стране, а да се над градом, уместо Турске, завијорила застава тадашње Устаничке Србије. Турци су испраћени са војним почастима, али су у граду оставили сву имовину и наоружање, а потом низ Дунав отпловили до Видина у садашњој Бугарској.

-У периоду од новембра 1805. до 1813. године Смедерево је било део тада устаничке, ослобођене Србије, и оно што је јако важно, Карађорђе га је ослободио 8. новембра по старом, 21. новембра по новом календару, и у знак сећања на тај веома важан догађај, на предају кључева града Карађорђу Петровићу, тај дан се данас обележава као Дан града Смедерева. Симболика јесте веома важна зато што и Карађорђе Петровић и сви ти устаници су знали важност ослобађања Смедерева, јер су га у народној традицији памтили као последњу престоницу српске средњовековне државе и зато је све до ослобођења Београда Смедерево било провизорна, или привремена престоница устаничке Србије, место где је било седиште Правитељствујушчег Совјета или Устаничке Владе, што је чињеница од немалог значаја за наш град – наводи Мирослав Лазић.

Смедерево је тако поново постало важан политички и друштвени центар. Правитељствујушчи Совјет сербски, био је нека врста Владе и имао је извршну и законодавну власт, а као централни орган управљања тадашњом Србијом, требало је да допринесе устаничкој борби и ослобађању од турске владавине. То је била најважнија државничка тековина Првог српског устанка, институција из које су поникле све установе које су се развијале у формативном периоду модерне српске државе. Иако настао као противтежа вођи устаника вожду Карађорђу, првобитно Синод, са касније промењеним називом у Совјет, био је тело које је чинио по један представник сваке од 12 нахија, биран на нахијској скупштини. Након пребацивања Совјета у Смедерево, тек ослобођено и као такво, најважнији град који су контролисали српски устаници, крајем 1805. године, овде је одржана Скупштина на којој су донета прва уставна акта и утврђене надлежности у домену цивилне управе: администрација, судство, финансије, снабдевање војске, законодавни рад и спољна трговина. Могао је да доноси уредбе по различитим питањима – од пореза до пописа становништва. Занимљиво је да је једна од првих одлука ове Скупштине била да се издвоје средства за поправку Тврђаве оштећене у борби. Први председник овог тела био је прота Матеја Ненадовић. Из Смедерева је потекла иницијатива да се поведу директни преговори са Портом ради закључења мира у историји познатог као Ицков мир. Устаничка Влада задржала се у нашем граду до ослобођења Београда 1807. године. Институције, које су створене у Србији током Првог српског устанка, нису имале капацитет да се сматрају државом у пуном смислу те речи, али су поставиле темељ за дуготрајни процес изградње државе која ће свој пуни облик коначно добити тек у другој половини 19. века. Након кратког периода слободе, након слома Првог српског устанка, Турци поново преузимају град, који ће бити потпуно ослобођен пола века касније, 1867. године.

-Дан кога би требало да се сећамо је 24. април 1867. године, јер је тог дана последња турска посада лађом “Делиград” напустила Смедеревску тврђаву. То је дан када српска војска улази у Тврђаву, мајор српске војске Узун Мирковић је у име кнеза Михаила примио кључеве града, и испратио уз војну музику турски гарнизон. Разлог због чега готово свака важнија улица у свим местима широм Србије носи назив по кнезу Михаилу треба тражити и у томе што је он коначно испратио турке из најважнијих утврђених градова на Сави и Дунаву – објашњава Мирослав Лазић, историчар.

Како се градила Смедеревска тврђава, како је преживела шест векова и шта је све претурила преко својих велелепних зидина, да ли смо свесни њеног значаја и шта чинимо, а шта можемо да урадимо, како бисмо за овај културно-историјски споменик изборили место које му припада, прво у Србији, а потом и ван граница наше земље, теме су којима ћемо се бавити у серијалу текстова насталих у оквиру пројекта “Тврђава – од престоног града до неискоришћеног потенцијала” у наредном периоду на порталу “Смедеревске новине”.

*Пројекат „Тврђава – од престоног града до несикоришћеног потенцијала“ суфинансиран је из буџета града Смедерева, а ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства*

Ј.В.

фото: СД новине

Comments are closed.