РОДИТЕЉСТВО – ИЗМЕЂУ ЖЕЉА И ФИНАНСИЈА

Након доношења Стратегије подстицања рађања почетком 2018-те године приступило се изменама појединих закона и прописа који се тичу ове области, а пре свих Закона о финансијској подршци породицама са децом. Основне измене односе се на дефинисање и повећање износа родитељског додатка, односно новца која ће по сваком детету добијати породице, јер је процењено да би материјална помоћ могла да подстакне повећање броја деце, а самим тим и доведе до пораста броја вишечланих породица у Србији. За реализацију мера популационе политике, које укључују и финансијске подстицаје, прошле године издвојено је 650 милиона динара, исти износ расподељен је ове године локалним самоуправама за суфинансирање мера популационе политике, а према нацрту буџета за наредну годину за ову намену предвиђено је нешто више од 950 милиона динара.
Према важећем Закон о финансијској подршци породици, родитељски додатак исплаћује се почев од првог детета, једнократно и за друго, треће и четврто дете, у једнаким месечним ратама, а његова висина се одређује по реду рађања. Такође, предвиђено је да се износ родитељског додатка коригује на сваких шест месеци, у складу са са кретањем индекса потрошачких цена. Осим тога, одређен је и паушал за набавку опреме за дете, који се исплаћује заједно са једнократним износом за прво дете, односно, са првом ратом за друго, треће и четврто дете.
Према последњем усклађивању, које је на снази од 1. јула ове године, једнократни износ који држава исплаћује за прво дете је 103.020,47 динара, за друго је износ 247.249,13 динара и исплаћује се у 24 једнаке месечне рате. За треће дете родитељски додатак износи 1.483.494,77 динара и исплаћује се у 120 једнаких месечних рата, а за четврто дете 2.225.242,15 динара, такође у 120 једнаких месечних рата. Паушал за набвку опреме утврђен је у износу од 5.151,02 динара.

Нема сумње да је реч о средствима која у значајној мери могу да помогну буџет породице, посебно ако се има у виду чињеница да су основни издаци за подизање деце прилично високи за многа домаћинства, упркос расту зарада. Али, први удар на буџет по доласку бебе на свет, ипак доводи до финансијског “потреса” породица, нарочито оних са примањима нижим од републичког просека, јер, уз трошкове режије и основних потрепштина родитеља, спсику треба додати потребе новог члана домаћинства.
Угрубо, само за покривање најосновнијег – од пелена, влажних марамица, одеће за бебе, до дохране, потребно је најмање 20.000 динара. Ако том списку додамо колица, креветац, хранилицу, шеталицу, оградицу и ауто-седиште за бебе, све по најповољнијим ценама, у “првој руци” из породичне касе одлази око 75.000 динара. Укупно, то је 95.000 динара, што је нешто нижи износ од висине једнократне помоћи која се исплаћује за прво дете. Уз то, треба имати на уму и измењене потребе породиља, које, такође изискују допунске трошкове како би период након порођаја могле да изнесу здраво и квалитетно.
За свако наредно дете породице су растерећене за “крупнији инвентар”, под условом да се он одржао и да га није потребно обнављати, међутим, основни трошак у најнижем износу од 20.000 динара остаје из месеца у месец, те је лако закључити да износи које држава исплаћује, нису довољни за његово покривање. Уколико се, пак, одлучите за треће или четврто дете, ти износи су, како се види у табели виши, па је њима могуће “избалансирати”.
Но, да ли су финансије опредељујући фактор да се постане родитељ?
– Свако од мојих саговорника имао је неки свој, другачији одговор на ово питање. Генерално, може се рећи да је финансијска ситуација међу значајнијим узроцима тамо где је, међу родитељима било воље и неостварене жеље да се прошири породица, али се не може рећи да је то искључиво био проблем. Наше друштво је претрпело многе промене током последњих деценија, ово је само последица тога што се дешавало док нико није реаговао – каже у разговору за наш портал Аника Живановић, новинарка регионалног листа “Наше новине”, која се пре две године бавила овом темом и додаје:

-Као што и сам назив каже, ово су подстицајна средства, дакле, замишљена су да буду само мала олакшица родитељима, наравно да не могу бити главни мотив за то да одлучите да имате више деце. И управо ту је, колико сам разумела своје саговорнике и био највећи проблем, држава им да тај износ и ту престаје свака озбиљнија подршка родитељству. Оно што би њима много више значило је некаква стална помоћ, али не у смислу социјалних давања, већ много других олакшица, при чему се многе од њих могу урадити одмах, јер ништа не коштају, своде се само са на то да се родитељима са више деце свакодневне обавезе макар олакшају. Подршка родитељству уколико заиста имамо на уму да зауставимо нестајање нашег народа мора да буде стална и кроз све нивое – зашто вишечлане породице не би имале попуст на струју, воду, комуналије, уџбенике за сву децу (а не само за треће, као што је то сада), бесплатне или макар умањене чланарине у библиотеци, спортским клубовима за децу, бесплатне улазнице за представе намењене деци, ето, кад ви са леђа родитеља скинете више мањих ствари тиме се добија много, ем ће они моћи више да пруже својој деци, ем ће та деца добити прилику да учествују у свему ономе што им је сада недоступно. Такође, проблем са тим износима, а на шта наравно не може да утиче држава или град који их исплаћују, јесте чињеница да најмањи део тог новца заиста и буде потрошен за потребе детета, јер су родитељи неретко у тешкој материјалној ситуацији и једва да обезбеђују основно.

Како деца расту, расту и издаци за њих, почев од одеће, обуће, хране, евентуално вртића, а трошкови се значајно увећавају поласком у школу. Ту су књиге, прибор, ужина, у неким случајевима трошкови превоза, а ако се одлучите за неке ваншколске активности, потребно је издвојити још новца.
-Када је о финансијама конкретно реч, највећи издатак је свакако за оно што сматрамо основним животним потребама. Кад су млађи плаћате вртић и још 300 чуда која иду уз то за разне активности и слично. За млађег школарца, наши месечни издаци су прилични – књиге, лектира, ту и тамо по нека додатна публикација, екскурзија, рекреативна настава, гардероба, обућа, ужина, по некад треба дете одвести у биоскоп, позориште, играоницу, на рођендан код другара или платити преглед код приватног лекара јер видите да здравствени проблем није решен ни после више одлазака код педијатра у државној установи… Кад све то ставите на папир, реч је најмање о суми од 10 000 месечно. Уз остале месечне рачуне и набавку хране, минималац плане за три дана, то сваки родитељ зна. Од помоћи би било све што може макар да ублажи социјалне разлике које се, веровали или не, и међу самом децом стварају већ у вртићком добу. Када је о школама реч и ту је ситуација неравноправна, оно што имају школе у граду, немају школе већ на периферији, а затим и даље у селима, ко је принуђен да плаћа и додатне часове или има децу која путују, ето још издатака. Квалитет здравствене заштите је међу приоритетима, али на жалост мислим да нема родитеља који није био у ситуацији да иако плаћа здравствено осигурање, помоћ за дете потражи у приватним ординацијама. Много тога што је потребно за лечење је скупо. Лично сам имала прилике да гледам како мајке, погнутих глава, као да је то њихова кривица, траже неку јефтинију замену за лекове које је лекар детету препоручио. Лекови и сва додатна средства за лечење деце морали би на неки начин да буду доступни свима – наводи наша саговорница.
И, мада родитељски додатак заиста може да ублажи финансијски удар на породице са децом, са дечијим додатком ситуација је, ипак, другачија. Износи су лимитирани, омеђени цензусима, па се овај вид помоћи породици буквално може сврстати у социјалну категорију, јер намењен је првенствено породицама које су угрожене. Да бисте остварили право на дечији додатак, потребно је да имате ниска примања, али и да живите у малој кући или стану, с обзиром на то да се за ову помоћ породици бодује катастарски приход по члану домаћинства. То значи да објекат у коме живите не сме имати више од једне собе по члану породице, увећан за још једну собу. У преводу, уколико је реч о трочланој породици, не би требало да живите у стану који има више од четири собе, а уз то, дозвољено је да поседујете гаражу не већу од 20 метара квадратних. Када је реч о породицама које доходак зарађују искључиво од пољопривреде, део услова који се односе на стамбени простор је исти, али су лимитирани површином економских зграда и земљишта на два хектара по члану породице. Средства која се исплаћују по основу дечијег додатка, рекли би неки, недопустиво су ниска, крећу се од 3.090,61 динар до максималних 5.563,11 динара.

Дечији додатак прима се за највише четири детета, али, мајка остварује ово право и четвртом близаначком трудноћом, тј. има право на дечији додатак за свако дете рођено током четвртог порођаја.Такође, уколико породице имају више од петоро деце, пето и свако наредно дете, може имати дечији додатак, ако неко од прва четири детета више не може да оствари то право. Да би дете имало право на овај додатак, неопходно је да похађа предшколски програм, затим треба да се школује и редовно похађа наставу у нашој земљи. Право на овај вид помоћи имају и средњошколска деца, до завршетка редовног школовања, најкасније до навршених 20 година живота.

-Данашња препрека за многе, уколико изузмемо финансијски моменат, пре свега је стамбено питање. Генерације садашњих родитеља су још увек стицајем околности – деца. Живе у заједници са родитељима који су за разлику од њих, радили и стварали у неко друго доба када је било нормално да изградите кућу од темеља до крова. Данас је тако нешто ретко изводљиво. Резултат су породичне куће у којима су сада већ средовечна браћа, њихова и деца њихове деце, читаве породице живе у по једној соби, напета атмосфера, немогућност да се осамосталите и хтели то да признају или не, много сукоба пре свега због пара. Уз чињеницу да велики део запослених ради за минималац,који можда јесте довољан једној девојци или момку без обавеза да „потпомогне“ кућни буџет, али свакако није довољан да издржавате своју породицу, велики проблем је и незапосленост. Не треба много обраћати пажњу на бројке јер у овом тренутку свако од нас зна бар десеторо незапослених који уопште нису на евиденцији тржишта рада јер су одавно изгубили веру у то да ће тако наћи посао. О онима који су отишли и највероватније се никад неће вратити да и не говоримо, али то је трајни губитак за ову нацију са демографског аспекта. Такође, чињеница је и да жене данас све касније ступају у брак, треба завршити школовање, наћи било какав посао, то се пре 30-те не дешава и онда имате ситуацију да девојке почињу да рађају пред сам крај биолошког циклуса који је за то предодређен. Ми данас у 21. веку можемо много тога да учинимо, ту је и вантелесна оплодња, али нико не може тело жене у средњем добу да учини телом двадесетогодишњакиње, а природа је то доба предвидела као најбоље за рађање. Кад смо већ код тога, један од разлога је и нова улога жене, оне сада такође морају да раде, да издржавају породицу, дакле немогуће је очекивати да ће као пре 100 година седети код куће и чувати петоро деце. На крају, али ништа мање важно јесте и евидентно урушавање традиционалног поимања породице у нашем друштву, потпуна промена система вредности и животних приоритета – објашњава наша саговорница.

Можда, управо, у овим последњим реченицама, можемо наћи неке од разлога, који поред финансија, или чак и више од њих, опредељују сваког појединачно да одлучи да ли ће и колико деце имати. Из бројних расположивих података јасно је уочљиво да економски стандард не мора да буде у директној корелацији са природним прираштајем, а доказ за то су неке од најразвијенијих земаља Западне Европе и САД, које се суочавају са истим проблемом – смањењем броја становника. Неке од њих успеле су да равнотежу колико-толико одрже захваљујући имигрантима. Код нас, како је наведено у “Стратегији подстицаја рађања” то није лако оствариво, јер се чини да су поред економских препрека на краћи рок, које нас тренутно не сврставају на листу земаља у којима би се мигранти задржавали, “највеће оне које се односе на спремност локалног становништва на прилив имиграната, нарочито оних који се значајно разликују етнички, расно и/или култиролошки”.
Зато, наведено је у Стратегији, у примарне циљеве популационе политике у овом веку “треба уврстити и јачање базе људских ресурса (подизање образовног и здравственог нивоа) у циљу националног и глобалног одрживог развоја, што јесте озбиљан изазов за Србију”.

Ј.В.

фото: ТВ СД

*Пројекат „Пронаталитетна политика – између појединца и друштва“ суфинансиран је из буџета града Смедерева, а ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства*