СТРАТЕГИЈА ПОДСТИЦАЈА РАЂАЊА – ОД ФИНАНСИЈСКЕ ПОДРШКЕ ДО ПОПУЛАЦИОНЕ ЕДУКАЦИЈЕ

Још је 2005. године Европска комисија истакла забринутост због ниских стопа рађања широм нашег континента, а као главни разлози наведени су касно запошљавање, скупо становање и недостатак подстицаја (у виду финансијске подршке и других врста стимулација) рађања. Ситуација је алармантна и у другим деловима света, а према подацима Уједињених нација чак 83 државе суочене су са феноменом недеовољног рађања деце. Међу њима су најмногољудније земље света попут Кине, САД-а, Бразила, Русије, Јапана, Вијетнама, Немачке, Ирана Велике Британије, иако су до скоро неке од њих биле синоним високог фертилитета. Преглед стања са природним прираштајем у Србији деценијама показује негативну тенденцију, а према званичним пројекцијама, уколико се овакав тренд не промени, до 2050. изгубићемо најмање 15 одсто укупног становништва.

Због тога је 2018. године, иако су инсистирања струке на томе почела много раније, Влада Републике Србије усвојила „Стратегију подстицања рађања“ из које је, бар према тадашњим најавама, требало да проистекну конкретније активности које би требало спровести да би се повећали наталитет и стопа приридног прираштаја. Од уопштених података који се тичу актуелне ситуације и њених евентуалних узрока, Стратегија нуди и посебно побројане смернице за ефикасније постизање циља који је држава себи зацртала, а то је, у најкраћем – да нас буде више.

-Рађање деце, као позитивна природна компонента популационе динамике, непосредно утиче на ревитализацију обима становништва и његове старосне структуре. Оно врши ове две важне демографске функције само ако његов ниво задовољава најмање потребе простог обнављања становништва. Отуда се сваки ниво рађања који онемогућава ревитализацију обима становништва и његове старосне структуре означава као недовољно рађање, које пре или касније води у депопулацију и прекомерно старење. Критичност недовољног рађања је тим већа, што је оно дубоко условљен, самим тим дугорочан феномен који се споро мења и што је, у условима ниског нивоа морталитета становништва, основни природни динамичан фактор демографских промена – прве су реченице исписане у поменутој Стратегији.

Најосновнији индикатор који се користи за праћење нивоа рађања једне популације је стопа укупног фертилитета, а њен ниво потребан за просту репродукцију становништва износи у просеку 2,1 живорођено дете током репродуктивног периода жене. Наведено је, ипак, да овај ниво може да има ефекта само у случају да се у популацији не дешавају никакве промене, што је идеалан теоријски модел, који не подразумева присуство неправилних старосних структура, миграције, промене у нивоу моратлитета.

-Стога, нивои рађања који би водили ка константној величини популације неизбежно варирају током времена и могу бити значајно различити од 2,1. Другим речима, стопа укупног фертилитета од 2,1 детета по жени, као ниво потребан за просто обнављање становништва, представља модел у идеалном случају, који нам служи да оценимо колико се нека стварна популација приближава или удаљава од ове теоријске равнотеже – наведено је у стратегији.

Недовољно рађање оставља далекосежне последице, посебно ако се има у виду чињеница да становништво брже стари, да општи морталитет расте, па губици у броју становника настали за време депопулације не могу да се надокнаде достизањем нивоа репродукције који обезбеђује просто обнављање, већ само уколико ниво репродукције становништва одређено време буде изнад потреба простог обнављања. Притом, што дуже траје период недовољног рађања, дуже времена је потребно да стопе рађања буду изнад нивоа замене генерација, да би се величина популације повратила на обим који је имала пре почетка смањења.

„Експлозија рађања“ након Другог светског рата у Србији се завршила готово 15 година раније него што је то случај у већини европских држава, први смо достигли пад до нивоа простог обнављања, а затим и пали испод тог нивоа.

-Већ у 1971. години, стопа укупног фертилитета била је за око 15% нижа од потреба просте замене генерација у подручју централне Србије, односно за готово 20% у АП Војводини. У том интервалу, вредности стопа се углавном стабилизују у следеће две деценије на оба подручја. Од краја 1980-их, слично тренду забележеном у бившим комунистичким државама, регистрован је нови пад стопе рађања у Републици Србији, који је довео до њеног историјског минимума. У подручју централне Србије, стопа укупног фертилитета између 1988. и 1999. опала је са 1,85 на 1,40, а у АП Војводини са 1,79 на 1,43 детета по жени. Од тада, са изузетком периода благог пораста од 2001. до 2004. године у подручју централне Србије, стопа се није битније мењала на републичком нивоу, задржавајући се испод вредности од 1,5 детета по жени – подаци су објављени у Стратегији.

Ниво рађања је у континуитету од 1999. године чак за 30% нижи од потреба простог обнављања становништва, када се Република Србија посматра као целина, што значи да ће генерације жена које буду рађале до 2034. године бити готово за трећину мање у односу на генерације које су рађале у периоду од 1999. до 2016. године.

Пад фертитлитета донео је и померања у старосном обрасцу рађања.

-Почев од касних 1980-их година, стопе рађања жена млађих од 25 година почеле су нагло да опадају, уз истовремени спорији пораст стопа рађања код жена старијих од 30 година. Ова појава је нарочито изражена у старосним групама 20-24, односно 30-34 године, с обзиром на то да су оне замениле своја места у погледу доприноса укупном нивоу фертилитета, тако да старију групу одликује виша стопа рађања први пут у последњих 60 година. Као резултат, највише стопе рађања у 21. веку односе се на жене старе 25-29 година (и поред недавног смањења), а одмах затим на мајке у групи 30-34 године. Почетак одлагања рађања у Србији се поклопио са почетком последњег значајног пада стопе укупног фертилитета, крајем 1980-их, слично тренду забележеном у другим бившим социјалистичким земљама. Стога је врло уочљив пораст просечне старости мајке при рођењу детета са 25,9 година у 1991. на 29,6 година у 2016. године. Међутим, појава одлагања рађања не мора нужно водити ка ниској или веома ниској стопи укупног фертилитета, што потврђују примери Ирске, Шведске, Норвешке или Данске, код којих је просечна старост мајке при рођењу детета виша за 1,5-2 године него у Србији – стоји у Стратегији.

Стратегија истиче да је стопа рађања популације резултат збира одлука о рађању сваке појединачне особе, а понашање појединаца зависи од много фактора – од индивидуалног (као што су старост, број деце, образовни ниво, пословни статус) до друштвеног, који чине културне, економске и институционалне околности дате земље или региона. Као фактори који утичу на низак ниво фертилитета издвојене су културне, структурне и технолошке промене. Те су промене донеле и нови систем вредности, у којем родитељство јесте задржало високо место, али се изменила његова суштина – „дете се, пре свега, рађа да би се задовољиле психолошке и емотивне потребе родитеља, што се остварује са једним или највише двоје деце“.

-Заправо, субјективни осећај благостања је, са порастом индивидуалистичких вредности, постао важна детерминанта фертилитета, која значајно олакшава разумевање феномена ниског фертилитета и одложеног рађања. Већина родитеља ће имати једно или двоје деце без обзира што економски трошкови њиховог подизања могу бити знатни, али су ретки они са троје или више деце, што се свакако може објаснити и смањивањем субјективног осећаја благостања у вези са вишим редовима рађања – истакнуто је у Стратегији.

Зато је, наглашено је у овом документу, потребно да се посебна пажња приликом формулисања мера за подстицање рађања посвети факторима који утичу на субјективни осећај благостања нових родитеља. Рађање деце је постало ствар слободног избора појединца, а друштво, додаје се, није путем својих институција покушало да непосредно утиче на формирање висине социјалних норми о броју деце, нити је својим механизмима омогућило да равноправна животна опција буде рађање уопште, а поготово рађање троје или четворо деце.

Културолошке промене довеле су до доминантне индивидуализације и дестандардизације животног тока, а те измене довеле су до тога да је родитељство израз самореализације и жене и мушкарца. То је довело до промене животног стила и до трансформације породице, па је тиме порастао удео деце рођене ван брака, са 13,1% 1990. године до 25,1% у 2015-ој години. На основу последњег пописа примећено је да је, када је реч о рођенима ван брака, порастао број једнородитељских породица коју чине углавном мајка и дете, које одликује лошији економски и социјални статус, што је такође, ограничавајући фактор за пораст стопе рађања, ако се зна да се жене које су у оваквој ситуацији теже одлучују за друго, треће или наредно дете. Још један од значајних узрока недоцољног рађања у Србији је, истиче се, недовршена родна промена, односно одржавања асиметричних родних улога у пракси.

-Жртвујући модел родитељства, тј. материнства јесте баријера подизању фертилитета и демографској ревитализацији, јер су жене преоптерећене породицом, пословима у кући, уз изражено старање о све бројнијим старима, болеснима, као и уз обављање послова на тржишту рада (дупли терет) у условима ниског општег квалитета свакодневног живота. У таквим околностима, жене прибегавају стратегији одустајања од рађања више деце, и поред жеље да их имају. Снажан је друштвени притисак да се буде ,,савршена мајка” у контексту јаког профамилизма, а недовољне друштвене подршке. Оваква спора промена традиционалне улоге жене у породици, од које се и даље очекује да буде носилац родитељства, значајно утиче на остваривање жељеног броја деце нарочито код високообразованих жена у Србији – стоји у Стратегији.

Додаје се да се „отуда веће укључивање мушкараца у послове око деце и куће, односно старања и домаћинства, намеће као важан предуслов рехабилитације фертилитета, уз неопходне мере популационе политике“.

У периоду од 2010. до 2015. године, темпо смањења укупног броја становника Републикe Србије износио је просечно –7,7 ‰ годишње, то нас сврстава у земље које карактерише најизраженија депопулација у глобалним оквирима. Уз то, према проценама, скоро свака пета особа у Републици Србији стара је 65 и више година, што нас сврстава међу 10 демографски најстаријих земаља у Европи.

-Резултати свих релевантних пројекција указују да ће се процес смањења и старења становништва континуирано наставити у првој половини XXI века. У одсуству снажнијих имиграционих токова и минималних промена у стопама рађања, највероватније је да ће се популација у Републици Србији смањити за 28 процената до средине века, превасходно због негативног природног прираштаја. Удео популације старих (65 и више година) порастао би за готово 50%, док би се удео најстаријих (85 и више година) увећао 2,5 пута током наредне четири деценије – навдено је у Стратегији.

Као кључни изазови популационе политике наведени су пристисак на пензиони и здравствени систем, одрживо функционисање школског система, понуда и квалитет радне снаге и просторна уравнотеженост демографског развоја. Са економског аспекта, изузетно је важан утицај старосне структуре радне снаге.

-Заступљеност млађих генерација се смањује, а старијих повећава. Док су 1981. године међу активнима најзаступљеније биле генерације од 25 до 35 година старости код оба пола, у време пописа 2011. лица стара 30-40 година, у 2016. години, према Анкети о радној снази, то су генерације у добу од 35 до 45 година – подаци су изнети у Стратегији.

Такође, додаје се да се однос издржаваних и лица са личним приходима стално мења – у корист економско зависних. Тако је, према изнетим подацима, 1991. године на 100 активних било 108 економски неактивних лица, 2002. године 120, а 2011. године чак 133 неактивних у односу на економски активне. То је далеко изнад предвиђеног европског просека за 2030-ту годину, када би број неактивних требало да буде спуштен испод броја активних у односу 92 на 100.

-Да би се то постигло у Србији треба да дође до снажног економског развоја у комбинацији са врло делотворним политикама које стимулишу запошљавање, минимизују потребу за емиграцијом, привлаче стране раднике, смањују дефицит радне снаге узрокован популационим старењем и подижу стопу укупног фертилитета до 1,9 детета по жени односно до нивоа који данас одликује државе попут Француске, Ирске и Шведске – наведено је у Стратегији.

Зато се указује на то да добро креирана политика која треба допринесе подстицању рађања, захтева приступ међу свим секторима, уз макисмално избегавање неодстатака координације, који често доводе до изукрштаних циљева, а они, пак, не задовољавају потребе породица. У том смислу препоручен је интензиван, целовит, дуговорчан и директан политички одговор стратешког типа, а као реалан циљ за наредни период поставља се достизање нивоа простог обнављања становништва – да једна жена роди једно женско дете. Такође, потребно је смањити емиграцију на минимум, уз економски опоравак, повећати стопу завршног фертилитета за минимум 10%. Да би се достигао овај општи циљ, потребно је утврдити и достићи посебне циљеве, а то су: ублажавање економске цене подизања детета; усклађивање рада и родитељства; снижавање психолошке цене родитељства; очување и унапређење репродуктивног здравља; решавање проблема неплодности; ка здравом материнству; популациона едукација; активирање локалне самоуправе.

За све наведене циљеве побрејане су конкретне мере, рокови у којима оне треба да почну да се примењују, као и надлежни органи задужени за њихово спровођење. Почетна тачка за многе од њих била је година усвајања Стратегије, односно 2018-та, када се и у јавности потенцирала пронаталитетна политика државе, која је подстицај рађања истакла као један од приоритетних циљева на дужи рок. За неке од мера је предвиђен и нешто каснији почетак, али треба напоменути да међу њима има оних које, чини се, иако нису у зачетку, нису ни одмакле далеко у имплементацији.

Када је реч о материјалним подстицајима, континуирано ће, предвиђено је стратегијом, бити исплаћиван родитељски додатак за друго, треће и четврто дете, али и дефинисати висине износа, који би требало да буду „адекватни“ потребама. Како је у Србији висока преоптерећеност трошковима становања, држава треба да обезбеди субвенционисане стамбене кредите за младе породице са децом, са првенственим циљем да се превазиђе проблем обезбеђења учешћа за стамбени кредит. Такође, наведено је да треба да се формулише и спроведе Програм стамбене подршке за изградњу и друге начине прибављања станова за издавање у закуп за младе породице са децом, док би локалне самоуправе могле да обезбеде стамбене јединице под условима непрофитног закупа, али и да обезбеде покриће трошкова комуналних услуга за становање најугроженијим породицама са децом.

Као значајан циљ у Стратегији се наводи усклађивање родитељског и професионалног домена, при чему су потребне институционалне промене које ће ефикасно и добро комбиновати пословне обавезе и породичан живот, што је у Србији у време доношење Стратегије, оцењено је, онемогућено. У том смислу истакнуто је да на тржишту рада треба подстицати запошљавања младих мајки, сузбијати рад на црно, све врсте радних уговора третирати на исти начин у погледу права на накнаду за време трудноће, породиљског одсуства и одсуства са рада зарад неге детета, као и омогућити флексибилан начин располагања одсуства са рада зарад неге детета: могућност продужења одсуства уз пропорционално умањење месечне накнаде и могућност да се одсуство користи и парцијално (у више наврата). Истиче се и да би инспекције требало да појачају контролу како би се послодавци онемогућили да спроводе прикривену дискриминацију жена које желе да рађају децу у непосредној будућности и мајки са малом децом и њихово оштро санкционисање. Значајно је и да се обезбеде услови да жена током трудноће као и након враћања на посао после одсуства не изгуби посао, што се, пракса је показала, у Србији често дешавало. Као корисна мера превиђена је и подршка послодавцима и фирмама које поштују обавезе и ритам родитеља.

Осим усклађивања рада и образовања и родитељства, потребна су што боља решења за збрињавање деце запослених родитеља. Пре свега, кроз развијање мрежа установа за предшколско васпитање, отварање вртића у новим насељима и при привредним субјектима. Требало би, наведено је у стратегији, понудити што већи број модела различитих програма како би предшколским установама било обухваћено све више деце, и оне, чији родитељи нису запослени, како би им се омогућило да пронађу посао, али и оне чији родитељи нису формално запослени. Ту је и обезбеђивање услова и акредитованих програма у школи за реализацију целодневне наставе и продуженог боравка за ученике од првог до четвртог разреда, уз спровођење различитих програма и током школских распуста у школама у којима родитељи искажу ту врсту потребе. На локалном нивоу, требало би развијати услуге за помоћ родитељима деце и младих са сметњама и тешкоћама у развоју.

Као један од издвојених циљева наводи се и смањење психолошке цене материнства. И овај се односи, пре свега, на примену мера које регулишу усклађивање рада и родитељства.

-Данас, у Републици Србији, велики број жена или је запослен или, ако није запослен, жели и рачуна на то да ће имати прилику да добије посао. Поред јасних економских добитака које доноси запослење, професионално остварење је један од снажних мотива и циљева жена, посебно млађе генерације. Тим пре што је према родној статистици у Србији удео високообразованих жена врло висок и надмашује мушкарце (међу уписаним студентима на факултетима и вишим школама 2012. било је 56% жена, а међу дипломиранима 58%), чиме се оне активно припремају за тржиште рада и професију, а не само за породицу. Проблеми у усклађивању рада и родитељства јесу управо најјачи извор повећања психолошке цене материнства – наведено је у Стратегији.

У складу са тим предложена је и мера увођења плаћеног одсуства са рада (,,квота за очеве”) које треба да буде обавезно, плаћено, непреносиво, да траје две недеље, с тим да се може користити одједном или у више наврата. Као важан циљ наводи се и истицање значаја улоге оца у подизању детета.

Као предложене мере помињу се и развијање и економско подстицање мреже лако доступних пружалаца услуга родитељима, попут сервиса за пеглање, прање, за припрему полуготових оброка, дечије исхране, за одвођење и довођење деце из школе, као и да се обави обука за чување, негу и бригу о деци и старијима за жене из „суседства“ коју се незапослене, пензионерке, са ниским примањима или желе да волонтирају. Предложено је и повећање броја агенција и услуга за збрињавање деце и старих у локалним заједницама, уз контролу квалитета услуга, као и повећање броја и продужавање времена рада неговатељица – домаћица по кориснику.

Неке од ових мера до сада су имплементиране, али за велики број њих јасно је, потребно је додатно профилисање, усклађивање законских прописа, ослушкивање стварних потреба родитеља, па се очекује да у наредном периоду буде појачано ангажовање надлежних, појединаца и друштва, како би оне што пре почеле да дају ефикасније резултате. Оно са чим је примена почела од половине 2018-те године јесте исплата родитељског додатка, а тај финансијски подстицај, сигурно је, представља значајну подршку родитељима са више деце.

У Стратегији су као циљви и мере наведене и активости које се односе не само на финансијски и еконсмки део подстицаја рађања, већ друштвени и социјални, који се неретеко, сматрају мање важним или занемарују када се говори о рпоблему наталитета у једној популацији. Ипак, њихов утицај, никако не би требало минимизирати, чак супторно, чини се, да би, уколико би се на њих обратило више пажње, у синергији са горе побројаним мерама, можда могао да се очакује известан напредак када је реч о повећању стопе природног прираштаја у нашој земљи.

Као први такав издваја се јачање компетенције за испуњавање брачне и родитељске улоге, где значајну улогу имају мреже саветовалишта за родитељство, али и брак и живот удвоје, размена искустава родтеља, као и активности којима би им било омогућено да на што једноставнији начин сазнају како да преброде изазове заједничког живота и одгоја деце и ако да се правило поставе према одређеним проблемима. Ефекти који се очекују од ових мера јесте смањење субјективног доживљаја оптерећења жена/мајки и родитеља, односно експлоатације (женских) ресурса, од емотивних, преко материјалних, психолошких, здравствених, итд, посебно код рађања већег броја деце. Једном речју, требало би радити на демократизацији родних породичних односа.

Међу циљевима назначено је и промовисање здравих стилова живота, а то подразумева уређењу и еколошки прихватљиву животну средину, повећање могућности за физичку активност, сузбијање пушења, постојање олакшица за бављење спортом и субвенционирање производње и потрошње здравих намирница, као и повећање пореза на алкохол и дуван. То треба да доведе до подизања свести о утицају здравог стила живота на спречавање или одлагање развоја хроничних незаразних обољења и утицају позитивних здравствених навика на квалитет живота и остваривање материнства

Не мање важна је и промоција репродуктивног здравља адолесцената, о чему би требало говорити у оквиру школског система, али и кроз мрежу саветовалишта у свим јединицама локалне самоуправе.

-Искуства средина које су спроводиле програме ширења знања и изграђивања одговарајућих вештина међу адолесцентима недвосмислено показују позитивне резултате, исказане већим степеном одговорности тих девојака и младића за очување сопственог здравља. Поред тога, ти програми доприносе одлагању сексуалне активности младих ка старијем узрасту и смањењу ризика за настанак нежељене трудноће и полно преносивих инфекција – наведено је у стратегији.

Наслоњен на претходни, циљ је и спречавање обољења репродуктивног система, као и промовисање планирања породице савременом контрацепцијом, затим снижавање учесталости полно преносивих инфекција, као и очување репродуктивног здравља жена – промовисање редовних гинеколошких прегледа за све жене, посебно оне из осетљивих група.Као циљ наведено је и снижавање учесталости и повећање безбедности извршења намерних побачаја.

-Републику Србију одликује конзервативна контрола рађања која се претежно остварује традиционалном и недовољно ефикасном контрацепцијом, што за последицу има велики број непланираних трудноћа и намерних абортуса. Пошто од 1990-их у Републици Србији не постоји поуздана евиденција броја индукованих абортуса, процењује се да је стопа укупних намерних прекида трудноће износила 2,89 у 2014. години. Она је врло висока, два пута је виша од стопе укупног фертилитета и међу највишима у свету – наведено је у Стратегији.

Када се говори о повећању наталитета, незаобилазна је и тема решавања проблема неплодности.

-Национални програм биомедицински потпомогнуте оплодње, који привлачи велику пажњу јавности, део је мера који је у складу са смерницама ЕУ, и примењује се од краја 2006. године. Као такав доприноси увећању породице међу паровима који природним путем нису постали родитељи. У стварности je око 1500 бесплатних поступака годишње уз стопу порођаја од 26% (роди се око 600 деце, због вишеструких трудноћа), што чини удео од 0,9% у укупном броју живорођених. Одговарајући удео у европским земљама у 2013. кретао се у распону од 0,2% у Албанији и Литванији до 6,0% у Словенији и 6,2% у Данској – подаци су из Стратегије.

У том смислу истиче се пружање стручне помоћи везане за проблем неплодности, узроцима, могућностима лечења, доступности вештачке оплодње. Као један од циљева наведено је и формирање банке репродуктивних ћелија, ткива и ембриона. За ову активност била је предвиђена 2020-та, година која је на измаку, али су одлагања у остваривању овог, као и других пробројаних циљева и спровођењу мера, оправдана, с обзиром на то да смо тренутно и пандемији, која је поставила низ ограничења у свим сферама живота.

Врло битна је и здравствена заштита жена у току трудноће, а проблем је што су недовољно повезани дијагностички и терапијски поступци које треба обављати на различитим нивоима здравствене заштите.

-У Србији је у првом триместру трудноће првим прегледом обухваћено око 60% трудница, што је незадовољавајући обухват у односу на циљеве у области превентивне здравствене заштите труднице и у односу на квалитет здравствене заштите. Отуда известан број трудница није упознат са чиниоцима значајним за активан однос према трудноћи, нередовно и неодговарајуће контролише ток трудноће, није укључен у скрининг за правовремену детекцију поремећаја у развоју плода и патолошких стања (првенствено гестацијског дијабетеса мелитуса и хипертензије) и није на одговарајући начин психо-физички припремљен за порођај – назначено је у Стратегији.

У Србији, према изнетим подацима, у велика породилишта (са више од 2000 порођаја годишње, према стандардима ЕУ), спада осам породилишта, од којих се у три обави близу 20.000, односно 1/3 од укупног годишњег броја порођаја.

Осим током трудноће, приликом боравка у породилишту пре и након порођаја, неопходан је и виши ниво здравствене заштите жена у периоду који следи након отпуста.

-У области контролних прегледа породиље првим прегледом у периоду до шест недеља је обухваћено око 48% породиља, а око 15% породиља контролним прегледом шест месеци после порођаја. Обухват породиља у Србији и првим и контролним прегледима после порођаја је и даље незадовољавајући и далеко од достизања планираног циља према Плану здравствене заштите – истакнуто је у овом документу.

Зато је, између осталог, потребна боља повезаност установа различитих нивоа здравствене заштите у циљу ефикасног и територијално уравнотеженог обезбеђивања здравственог надзора током трудноће, порођаја и периода материнства до 12 месеци после порођаја.

Значајан и осетљив индикатор, како здравственог стања и здравствене заштите становништва, тако и стања у социоекономској и другим сферама друштва, јесте стопа смртности одојчади, која, судећи према расположивим подацима, има тренд опадања последњих година у нашој земљи.  Тако је стопа умрле одојчади на 1.000 живорођених у 2012-ој била 6,2, у 2016-ој 5,4, а прошле године, 2019-те 4,2.

Као посебан циљ у Стратегији наведна је и популациона едукација, која треба да се одвија како у оквиру школског система, тако и ван њега, уз проширење учесника, па се као мера предвиђа и формирање стручног тела или радне групе за саветовање, креирање, континуирано ажурирање и иновирање едукације о популационим питањима састављеног од демографа, педагога, психолога, стручњака из области репродуктивног здравља, информатичара, статистичара, стручњака за маркетинг, уз ангажовање медија, са програмима који ће се бавити овом проблематиком.

Као посебан и издвојен циљ, последњи у Стратегији, наведено је активирање локалне самоуправе у циљу успостављања ефикасније популационе политике.

-С обзиром на то да је становништво Србије у врло специфичном положају, са економијом традиционалног света и демографијом модерног света, потребно је дефинисати и специфични циљ, тј. обавезујући минимум заједничких мера којима ће локалне самоуправе у подстицати рађања на својој територији – стоји у Стратегији.

Шта је све предвиђено да раде градови и општине на подстицању наталитета, како и да ли се и која од препоручених мера спроводи у нашој локалној самоуправи, биће тема једног од наредних текстова. Циљ претходно изнесеног био је да се више од 60 страна документа сажме у мање обиман текст, како би се јавности приближиле смернице усвојене Стратегије подстицаја рађања, нарочито у години на измаку у којој смо сви, због околности у којима се налазимо, много више слушали и говорили о болести и смрти, а мање о рађању, те је, диктирано, пандемијом, проблем повећања наталитета некако остао у запећку. А управо је потрбено супротно. У складу са тим, свако на свом пољу утицаја, можда може да пружи мали допринос остваривању циља, за који верујемо да нам је свима у заједничким интересу.

Ј.В.

*Пројекат „Пронаталитетна политика – између појединца и друштва“ суфинансиран је из буџета града Смедерева, а ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства*