БЛАСФЕМИЈА ОПОЗИЦИЈЕ

Пише Десимир Тошић у једном свом тексту, да је наше друштво без обзира на технолошки напредак видно заостало, не само политички, већ и цивилизацијски, јер смо „танки“ у области политике, познавања сопствене историје и стварног познавања кретања у свету. Добар део нашег друштва и данас живи у идејној изолацији, увек већином „разочаран“, зато што, како би рекао Скерлић „не познају довољно нашу сопствену стварност“. Рекао бих да су управо ти разлози узрок свих наших друштвених неразумевања и разлика, који се често манифестују као сукоби и међусобна, унутрашња трвења. Неприхватање реалности и искривљивање стварности (језиком просечног грађанина речено, лудило), актуелно је данас, више него јуче.

То су наше друштвене околности. Бласфемија. Зар није наша „сопствена стварност“ да је опозиција на последњим изборима једва претекла цензус!? Да је за владајућу коалицију гласало око две трећине изашлих бирача!? Да су те изборе као потпуно регуларне признале све домаће и међународне релевантне институције, па чак и сама опозиција!? И на крају, зар није логично да главни захтев опозиције буде расписивање ванредних избора!? Ако су избори уопште опција опозиционих првака.

Такво неприхватање стварности, у политичком животу Србије, већ је виђено. Први пут на изборима далеке 1893. године, када је на бирачком месту у селу Горачић, интервенисала и војска, користећи бојеву муницију. Резултат тих избора био је: 15 мртвих и 70 ухапшених. Због неразумевања. Један симпатизер либерала, у локалној крчми, пропагирао је идеју да се дуван пакује у паклице, као што се то чинило у тадашњим модерним европским земљама. Радикали за такве реформе нису били спремни (згодније је на кантар, већа је зарада), те је несрећном либералу у општем метежу неко одсекао уво, а онда је настала општа кланица. Па, кажите, да Скерлић није у праву. Не слутим да је тако нешто поновљиво, само тврдим да није нормално. А, ипак, десило се. Крвопролиће за – ни по луле дувана.

Тако мислим, ненормално је да један харвардски ђак, бивши министар и бивши председник Генералне скупштине ОУН, стоји на камиону поред типа чији идеали су нпр. укидање абортуса због ради јачања србскога национа или идеја да Европи пласирамо мантију као фенси модни крик. Тик поред њега, исто на камиону, говори трећи лик, познат по највишем (и најскупљем пилону, прим. аут.), који је овога до јуче сматрао прилично великим србским лудаком, а оног првог искључио из странке, баш у току мандата у Уједињеним нацијама, док је овај угодно пушио лулу мира са Патриком Хоом, негде на Девичанским острвима. Добро, парафразирам, али није нормално. А, десило се.

За ту слуђујућу работу, препуну неоргиналности, некреативности и неспособности, опозицији која је некада била власт (сугеришем:катастрофална), одговорни су медији и новинари (што је посебна тема)? Као, шетамо тако, ми незадовољни грађани, Западним Лондоном, кад, гле, зграда ББЦ? У, бре, баш на време смо наишли, сад им почиње Дневник, па, ко велим, да нас, двеста, триста, свратимо да гостујемо!? Са друге стране, опет, ништа инвентивно, већ сморни спин, ето, диктатура је. А где? У земљи у коју је у протекле две године у званичну посету дошао свак ко иоле вреди и има утицај у свету (осим председника САД). Као, досадно је, па да скокнемо на пикник код диктатора Аце? Бледуњави покушај реплике деведесетих. Протестна шетња, пиштаљке, тв Бастиља, диктатура… већ виђено, него је у међувремену прошло скоро три деценије. Свет је технолошки напредовао, пише Десимир. А ми то не разумемо. Сада и прваци имају мобилни, интернет, друштвене мреже, лед расвету, ови Амери спустише и неку скаламерију на Марс… и геополитички, Руси уђоше у Сирију, Кинези у Европу, стигло и Арапско пролеће, Британци утекоше из Европске уније, на гурку, додуше. .. Цео свет се променио, само Србија је остала иста!? Или то неко хоће да нас убеди да је тако?

Отуда и недостатак подршке грађана интересним организацијама попут странака које чине опозицију. Нема политике без интереса, а интерес не можеш реализовати без политике. А, и за једно и за друго, потребни су бирачи, који се, пак, могу придобити само програмом, дефинисањем тих интереса. То несугласје, између различитих интереса, резултирало је, сасвим логично, тиховањем протеста. Очигледно је да намера опозиције о повратку на власт није превасходни циљ и грађана који су своје незадовољство исказивали протестном шетњом. Са друге стране, интерес грађана, мора неко да артикулише, и да подсетим, грађани су и они који не излазе на улицу и, боме су, у добраној већини. Време комуна и колхоза, одавно је за нама, те је за артикулацију грађанског политичког циља, у овој помодарско антисистемској ери, за такав посао потребан лидер. Сумњам да је то онај тип који је синоћ свирао серенаду испод балкона зграде председништва, мада је и у Украјини победио комичар. У стабилним друштвима те интересе артикулисали су или Меркел, или Путин. Или Макрон… У Србији, свидело се то неком или не, то тренутно може само Вучић.

Ј.Шешлак

*насловна фотографија: извор „РУСКА РЕЧ“, карикатура: Нијаз Карим