М.С. ПЕШИЋ – „НЕОБАВЕШТЕНИ“ ДОБИТНИК „СМЕДЕРЕВСКОГ ОРФЕЈА“

На овогодишњем фестивалу поезије „Смедеревска песничка јесен“ на конкурсу за награду „Смедеревски орфеј“, која се додељује песницима из нашег града, победила је песма „На тргу препозна ме Исус“ књижевника и новинара Милосава Славка Пешића. До те информације, као и свих осталих у вези са овогодишњим, 48-им фестивалом, многе редакције, међу којима и наша, дошле су посредно, с обзиром на то да од организатора нису добиле никакав позив, програм, нити било какву најаву, иако је реч о манифестацији са традицијом дугом скоро пет деценија. Исто се десило и са горе поменутим аутором, који, како нам је сам потврдио, није обавештен чак ни да је добио награду, због чега му она није ни додељена на потеској вечери када су објављени резултати конкурса, у складу са дугогодишњом традицијом.

– Проблем је у приступу. Организатор жели да одржи тензију, пажњу публике, града, света, па не објављује неколико дана пре фестивала ко је добитник него објављује на самој вечери. Замислите да кандидати за Нобелову награду, а буде их небројено номинованих, запуцају у Стокхолм да сазнају да ли су добитници и са собом, за сваки случај, носе беседу коју ће изговорити ако добију Нобела. Наравно да је то неразумно, али тако је завештао оснивач СПЈ. Он је одредио и да песма не сме да буде дужа од 40 стихова. Не постоји ниједна песничка форма од 40 стихова. Сад је касно. Фестивал је завршен. Пропуштено се не може надокнадити. Да сам добитник награде чуо сам у телефонском разговору од особе која нема везе са фестивалом. Тај завет ћутања да добитник не зна да је награђен је проистекла из заоставштине лика из Наколеца. Наградодавац је очекивао да сам видовит и да ћу бити у публици, али ја нисам знао ни када је вече Орфеја. Једне године су ме довели у ситуацију да немам код себе награђену песму. Такав нонсенс се дешава и са Златном струном. Чуо сам, не од организатора, да су ме обавестили. У том часу је поред мене стајао поштар за мој рејон и порекао да је ишта добио од фестивала да ми уручи. Ни као песнику, ни као новинару. Ако ми он не донесе пошту онда је стављена у бокс. А нема никаквог обавештења у фаху, ни позивнице, ни програма.

Слично је, присећа се колега Пешић, било и у време оснивања фестивала, када је иницијатива држана у тајности.

-Како пре, тако и сада, на фестивалу постоје пратеће награде. У време покретања 1970. као и ове године, био сам попут Воје Коштунице“необавештен“ да је покренут фестивал. Завичајне песнике окупљао је лик рођен у Наколецу. Окупљали су се на погрешном месту: у библиотечкој читаоници. Схватио сам да се нешто дешава, али ме није занимало. Седели су, дошаптавали се. Онда ме је господин из Наколеца просветлио рекавши да је Библиотека затворена. Дакле да напустим читаоницу. Питао сам да ли ће они ту да преспавају. Не, имају састанак. Само ви састанчите, не сметате ми. Читам новине. Онда су покушавали да ме на разне начине убеде да напустим читаоницу. Да скратим: ковали су план за покретање фестивала поезије, али не знам зашто су то радили конспиративно – наводи аутор.

Историја фестивала, чини се, најбоље одсликава и оно што се данас са њим дешава.

-Прве године, добитник Орфеја био је покретач, председник Организационог одбора, директор фестивала, човек који је одређивао ко ће бити у жирију и како ће тај жири одлучивати, колико ће и како жири бити плаћен, а лично је написао одлуку, односно образложење жирија у коме није био, јер би било сулудо, кад је већ сам себе наградио. Узгред имам аутограф тог образложења са потписом господина Наколечана – сећа се књижевник.

 

Наредних година међу добитницима било је и врсних аутора, али и оних, којима, према мишљењу колеге Пешића, ту није било место. Десило се тако да је 1975. године „Орфеја“ добио Марјан Јефтић за компилацију Рилкеове Девинске елегије.

-Жири такав Јефтићев гаф није приметио. Верујем да су чули за Раинер Мариа Рилкеа . Понудио сам Нашем гласу текст о превари, али је текст одбијен „јер немам доказе“ мада сам у тексту навео све Јефтићеве захвате и како је слагао пуззле. Понудио сам београдској Младости текст за читаву страницу формата Борбе уз напомену да је локална новина одбила текст јер „немам доказа“. Текст се појавио у првом наредном броју Младости. Када сам тог дана дошао у редакцију Гласа, као да је смрт ушла – каже Пешић.

На десетогодишњицу фестивала, „Смедеревски Орфеј“ припао је управо њему.

-На десетогодишњицу манифестације, 1979. године добио сам Златну струну, први Орфеј и другу награду публике јер су гласачки листићи били код господина из Наколеца који је у Смедереву прву награду публике лажирао и дао будућој супрузи која је те године била прекобројна. Наиме, за Струну се надметало до те године 10 кандидата, а само те године Соса је добила специјални попуст, мимо правила и разума, да буде једанаести кандидат. Струну никада није успео да себи приушти тај тандем, али је директор однео одливак Струне за своју витрину. Те године будно око чланова жирија за награду Нашег гласа открило је да сам послао шифру у отвореном коверту. Ни до данас ми није речено, ако је коверат био отворен, зашто су завиривали у њега пре времена. На том коверту јасно је била назначено да је у њему решење шифре. Нису издржали, светили су се за текст у Младости и тражење сведока да је Јефтић плагијатор. Али Глас је незарезив. Вратимо се теми. Дакле првог Орфеја добио сам у пакету са Златном струном и другом наградом публике, а оштећен сам био лажима водећих људи из редакције Гласа – сведочи Пешић и додаје:

– Одлуку да ми додели Струну донео је жири у коме су били академик Миодраг Павловић, академик Гане Тодоровски и Вито Марковић. Лик из Наколеца је трчкарао уз Виту Марковића и преклињао да промени одлуку (да сам добитник Златне струне), а Вита га је убедјивао да се мане ћоравог посла. Чуо сам разговор док су пролазили. Нису ме видели. Лик из Наколеца је такодје, када је допутовао из Београда са заседања жирија, одмах зграбио телефонску слушалицу да јави (у мом присуству, прекобројној) Соси да јој је (под шифром) препознао песму. Баш је човек начитан.

За награду „Смедеревски Орфеј“ Милосав Славко Пешић конкурисао је пет, а добио је четири пута. Осим те 1979. године добио је и 1984. и 2003. године, као и ове 2017-те.

-Те године када је нисам добио, речено ми је из жирија да ми је песма одскакала много копаља од осталих али да сам „већ добио Орфеја“.

Јавности је познато да је овај књижевник и новинар, иако више пута награђиван на фестивалу, износио и критике упућене на адресу истог.

-Један директор фестивала је био незадовољан мојим извештавањем (баш ме изненадио!) и упустио се у полемику у Младости. Саветовао је редакцији да убудуће пошаље објективног извештача. Ја, наравно, немам тај дар да једно мислим, а десето пишем, па коме мило коме криво. Рекао ми је тај лик: „све награде си добио и опет нас критикујеш“. Покушао сам да му објасним да су наградјиване моје песме, ја сам ту небитан, само водим перо по папиру. А награде не доживљавам као куповину става о догадјаима. Првих десет година је негован мит о успешном фестивалу. Када бих Вам причао како је створена та илузија не бисте веровали…

J.В.