ZAVEŠTANJE DESPOTA ĐURĐA SMEDEREVCA SRBIJI – OD TVRĐAVE DO PRAVOSLAVLJA

„O zemljo, i vazduše, i proča stvorenja tvari, što kasnite? Pridite, s nama zaplačite, s nama zaridajte, s nama žalite žalost veliku i nepretrpljivo pretrpite“

(Nadgrobna beseda nad odrom despota Đurđa Brankovića, citat iz knjige „Spomenica petstogodišnjice smederevskog grada despota Đurđa Brankovića“ iz 1930-te godine)

 

Despot Đurađ je podigao Smederevo kao poslednju odbranu srpske srednjovekovne države pod naletom Otomanske imperije. Tvrđava je svojom monumentalnišću istovremeno označavala i sjaj i propast jedne epohe i srpske državnosti. Osim izuzetnog arhitektonskog fortifikacijskog objekta i Smederevskog grada, despot Đurađ u nasleđe je Srbima ostavio nešto još mnogo vrednije – pravoslavlje.

SMEDEREVSKA BIBLIOTEKA ČUVAR ZAVIČAJNOG NASLEĐA

U okviru stručnog rada na istraživanju i prikupljanju zavičajne građe, posebna pažnja posvećuje se literaturi o Smederevskoj tvrđavi. Pored publikacija koje imaju naučno-stručni karakter, u fondu Zavičajnog odeljenja sačuvana je i beletristika tematski vezana za Tvrđavu, despota Đurđa Brankovića i njegovu porodicu, ističu u Narodnoj biblioteci Smederevo.

Centralno mesto pripada publikaciji „Spomenica petstogodišnjice smederevskoga grada despota Đurđa Brankovića” koja je, kao državno izdanje, pod uredništvom arhitekte Pere J. Popovića, pripremljena za štampu povodom značajnog jubileja obeleženog 1930. godine. Objavljena je sa zakašnjenjem,  1932. godine, a zapis o tome sačuvan je u smederevskom nedeljniku „Glas Podunavlja”.

„Spomenicu” potpisuju tri autora. Istorijski deo napisao je dr Ljubomir Petrović, a Pera J. Popović je autor teksta o arhitekturi, arhitektonskih crteža i snimaka Smederevskog grada,  kao i članka „Lik despota Đurđa na povelji u manasturu Esfigmenu”. Tekst o predaji ključeva grada Smedereva Karađorđu napisao je Milan J. Konstantinović.

U okviru stručno-naučne literature, Smederevska tvrđava proučavana je sa različitih aspekata – istorijskog, arhitektonskog, arheološkog… Pojedine publikacije u potpunosti su posvećene Trvđavi, a mnoge delimično. Teško je navesti imena svih autora i naslove svih knjiga, ali možemo izdvojiti publikacije „Smederevski grad”  Jovana Neškovića, kao i delo „Istorija Smedereva u reči i slici” Leontija Pavlovića. U dva izdanja, pod naslovom „Smederevska tvrđava”, rezultate svojih istraživanja objavio je arheolog Mlađan Cunjak. Od posebnog značaja su i radovi Marka Popovića „Kapije Smederevskog grada” i „Smederevski grad”. Brojni radovi o Tvrđavi objavljeni su u zbornicima sa naučno-stručnih skupova, a serijske publikacije su, takođe, dragocen izvor za ovu vrstu tematskog istraživanja.

Svesni značaja zavičajne građe, potrebe da je zaštitimo, ali i učinimo dostupnom širem krugu korisnika, pojedine publikacije o Smederevskoj tvrđavi uvrstili smo u Digitalnu zavičajnu zbirku. Na sajtu Digitalna Narodna biblioteka Srbije dostupne su  publikacije „Spomenica petstogodišnjice smederevskoga grada despota Đurđa Brankovića” i „Istorija Smedereva u reči i slici” – kaže Dragana Lazić, rukovodilac Zavičajnog odeljenja Narodne biblioteke u Smederevu.

Zavičajno odeljenje čuva u Zbirci fotodokumenata čuva i veliki broj razglednica sa motivima Smederevskog grada, kako onih s početka 20. veka, tako i razglednica štampanih posle Drugog svetskog rata.

 

 

 

 

 

 

 

 

_

Narodna biblioteka Smederevo, izložba povodom 565 godina od smrti despota Đurđa Brankovića

Tokom Firentinske unije,  1439. godine, usled istroisjkih okolnosti i najezde Turaka, došlo je do pokušaja ujedinjena Pravoslavne i Katoličke crkve. Naime, nakon što je Turska osvojila Balkan, Vizantija i ostale pravoslavne zemlje, pošto nisu mogle da im se odupru, tražile su pomoć zapadnih hrišćana. U pregovorima koji su trajali godinu dana obećana im je pomoć, pod uslovom da potpišu Uniju sa Katoličkom crkvom, odnosno, da Pravoslavna crkva prihvati vrhovnu vlast Vatikana. Na uslove su pristali svi patrijarsi, čak i Vaseljenski, I svi su otišli na sabor, osim smederevskog mitropolita Nikodima. Prema pojedinim izvorima, vladar Srbije, despot Đurađ Branković rekao mu je tada da će ga, ukoliko ode u Firencu, obesiti. Kada se u Carigradu saznalo da Srbi nisu potpisali uniju, nastali su neredi, a na zahtev naroda tadašnji vaseljenski patrijarh morao je da se povuče.

Njegovo zaveštanje ogleda se i u tome što su na srpskom dvoru negovani pismenost, književnost i muzika, a porodica Branković okupljala je najpismenije i najobrazovanije ljude tog doba. Za vreme despota Đurđa, Konstatntin Filozof je napisao “Žitije despota Stefana Lazarevića”, po njegovoj želji.

Muzej u Smederevu

-Ono što je veoma važno, na šta naročito skrećemo pažnju, jeste kulturni život u vreme despota Đurđa Brankovića. Iako je bio preopterećen očuvanjem nezavisnosti srpske države, plaćao danak turskom sultanu, bio vazal ugarskom kralju, kao pismen čovek koji je govorio nekoliko stranih jezika, velike svote novca je ulagao kao mecena i kao ktitor u izgradnju različitih bogomolja, ali i u finansiranje prepisivačke škole, čiji je zadatak bio da prepisuju, naročito crkvene knjige, kako bi se obogatila njegova lična biblioteka. Mi ovde izlažemo, na žalost kopije i replike tih dokumenata, jer malo toga je sačuvano, a i ono što jeste, danas se ne čuva u našem muzeju, već nešto u Beograu, a nešto u različitim bibliotekama i muzejima širom Evrope – navodi Miroslav Lazić, istoričar, kustos Muzeja u Smederevu.

A Despot Đurađ Branković je imao bogatu biblioteku. Najznačajnije delo čuvano u despotovoj biblioteci bio je „Srpski psaltir“ – remek-delo srpske istorije umetnosti, poznatiji pod nazivom „Minhenski psaltir“ prema mestu u kome se danas čuva. Prema mišljenju akademika Vojislava J. Đurića, to je najraskošnija srpska knjiga iz srednjeg veka. Rađen je ili za kneza Lazara ili za njegovog sina Stefana i ima preko 200 stranica, od kojih se na 148 nalaze ilustrovane minijature. Pisan je srpskom redakcijom crkvenoslovenskog jezika, starom uncijalnom ćirilicom. Delo je važno za srspku paleografiju, jer sadrži najstariji spisak ćirilice i glagoljice.

Narodna biblioteka Smederevo, izložba povodom 565 godina od smrti despota Đurđa Brankovića

-Kao što je za despota Stefana u Manasiji napredovala Resavska škola, tako je za Brankovića Smederevo bilo središte ondašnje književne delatnosti srpske. Despot Đurađ je bio veliki knjigoljubac, sem toga što je bio vrlo pobožan. Đurađ je želeo da razne knjige koje je čitao na grčkom vidi prevedene na naš jezik, po njegovoj naredbi prepisane su u Hilandaru „Rajske lestvice“ od Jovana Lestvičika. Slični poslovi vrše se zatim u Smederevu. Stefan Ratković domestik prevodi u dva primerka – jedan za despota Grgura, drugi za brata mu Lazara. „Šstodnevnik“ Jovana Zlatousta. Od domaćih dela poznata su nam samo tri i ona su postala povodom događaja koji su se desili u Smederevu. Tako je, najpre, sastavljena „Služba Sv. Luki“, verovatno odmah po prenosu svečevih moštiju. Ona nije sačuvana; ima zapi s da ju je 1641. prepisao za manastir ravanicu pećki patrijarh Pajsije. „Treći prenos (moštiju) apostola i evangelista Luke iz Rogosa u Bogom čuvani grad Smederevo“ je sastavni deo trećeg rukopisa nekog blaženog „Teodorita“, verovatno kaluđera pri smederevskoj mitropoliji. Spis je na svu priliku iz 1453-će. Najzad, amo spada i čuvena „Pohvala Đirđu Brankoviću“, od nepoznatog pisca, vrlo dirljiva i puna podataka o savremenim događajima“ – navedeno je između ostalog u „Spomenici petstogodišnjice smederevskog grada despota Đurđa Brankovića“ iz 1930-te godine.

Malo je poznato da je Smederevo u vreme Đurđa Brankovića imalo dvorskog kompozitora, i to gotovo 200 godina pre ostatka Evrope. Reč je o Kir Stefanu Srbinu, koji je, iako liturgijski kompozitor, komponovao dela za potrebe prijema gostiju na srpskom dvoru. Pisao je muziku beleženu naumama koje su bile preteče nota. Originalni rukopis njegovog najpoznatijeg dela, zbornika crkvenih pesama „Psaltikija“, u kome su bile i dve srpske pesme „Ninja sili nebesnije“ i „Vkusite“, na kojima je potpisan autor „Tvorenije domestika kir Stefana Srbina“, uništeni su prilikom bombardovanja Narodne biblioteke Srbije 1941. godine.
Izgradnja i ulaganje ne bi bilo moguće da za to nije bilo sredstava, a despot Đurađ Branković bio je jedan od najbogatijih vladara svog vremena. Na dvoru je postojala i kovnica novca.

Novac despota Đurđa Brankovića, Muzej u Smederevu

-Despot Đurađ Branković bio je jedan od izuteno bogatih vladara, zahvaljujući prihodima od srebra iz rudnika Novo brdo. Dugo je živeo i dugo vladao, a tokom svoje vladavine je emitovao različite emisije, mahom srebrnog novca, izuzetno lepe umetničke izrade. Novčiči su svedočanstvo njegove vladavine. Za nas je izuteno važan onaj koji je kovan u kovnici novca u Smederevu, a to je srebrni novčić na kome se prvi put pominje Smederevo. Na njemu vidimo lava u raskoraku, koji je deo porodičnog grba dinastije Branković i na prednjem delu vidimo depsota kako sedi na tronu, a tu je i natpis “despot Đurađ” – kaže Miroslav Lazić.

U Muzeju u Smederevu čitava jedna postavka posvećena je najznačajnijem identiteskom toponimu našeg grada – Smederevskoj tvrđavi. Tek sagledavanjem bogatstva izloženih predmeta i eksponata, donekle se može dočarati život srspke srednjovekovne prestonice i njena važnost ne samo za nemanjićku Srbiju, već i modern srpsku državu.

Muzej u Smederevu, stalna postavka

-Kada smo radili rekonstrukciju ove sale, mi smo se odlučili da glavni akter ove priče bude baš ova naša Smederevska tvrđava. Hteli smo da prošetamo kroz više vekova, da ukažemo posetiocima na značaj Smederevske tvrđave kao poslednje srednjovekovne srpske prestonice, da pokažemo kako se ona razvijala, šta se to sve događalo unutar nje, do momenta kada je 1947. godine proglašena za spomenik culture. Ali, mi se ni tu nismo zaustavili, već smo prikazali i period od tada do 2000-tih godina, prikazali smo kako se ona arheološki istraživala, kako se konnzervirala i revitalizovala. Ovde su mahom predmeti iz naše arheološke zbirke, imamo predmeta iz istroijske zbirke, malo etnologije i nešto malo predmeta koji dotiču istoriju umetnosti. Jer Smederevska tvrđava jeste bio grad u punom smislu te reči, sve je to uticalo na različit muzeološki material koji mi želimo ovde da prikažemo ali i da budemo sugestivni i prikažemo da se tih nekoliko vekova ovde vodio ne izuzetno dinamičan samo vojni već i društveni i kulturni život – ističe Lazić i dodaje:

Predmeti iz turskog perioda, Muzej u Smederevu

-Imamo dosta predmeta koji se tiču naoružanja i vojne opreme, koji su svedočanstvo o veoma dinamičnom periodu kada se uvodi vatreno oružje – topovi, puške, imamo izložene prve puške koje su korišćene u vreme turskih napada na onovremenu Srbiju i kasnije. Imamo predmete koji nam svedoče o svakodnevnom životu, to su luksuzna i nešto jeftinija keramika iz vremena despotovine i kasnije turskog perioda, dakle 16. i 17. vek. Ono na šta skrećemo pažnju jeste nešto malo predmeta koji nam svedoče o viševekovnom turskom prisustvu unutar Smederevskog grada, to je tursko naoružanje, turski novac, lule za pušenje duvana, fildžani i džezve za služenje čuvene turske kafe.

U vreme Turaka, u Smederevu je bilo sagrađeno tursko kupatilo čiji ostaci su i danas vidljivi u Velikom gradu Smederevske tvrđave, do koga je dopremljana voda izgrađenim keramičkim vodovodom.

Ostaci turskog kupatila, Veliki grad

-Ono što još znamo što je vidljivo, bar u arheološkom smislu, o tim prohujalim vremenima, jesu temelji dva veoma važna objekta. To su temelji nekadašnjeg velikog hamama, koga je podigao Firuz beg. To je bio jedan od većih hamama na čitavom Balkanskom poluostrvu, podignut u 16. veku. U jugoistočnom delu Tvrđave nalaze se delovi jednog sakralnog kompleksa, to jesu temelji nekadašnje pravoslavne crkve, još uvek se nagađa da li je to pridvorna ili dvorska crkva ili crkva za široko stanovništvo. One je u tursko vreme pretvorena u džamiju, a u 18. veku u vreme boravka Austrijanaca ta džamija je pretvorena u katoličku crkvu – objašnjava Lazić.

Upravo ovaj objekat na mikroplanu pokazuje koliko je Smederevo bilo značajno, kako su se unutar Smederevskog grada prelamali civilizacijski sukobi i kako se sve to reflektovalo na tadašnji duhovni život stanovništva.

-Sakralni objekat tako zovemo jer on nije menjao namenu, ali je menjao arhitekturu, koja je prilagođavana različitim konfesijama koje su se ovde smenjivale i to jeste zanimljivo za današnji trenutak kada svi pričaju o nekoj multikulturalnosti – kaže Dejan Radovanović, direktor Regionalnog zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Crkva je, dodaje, na ovom mestu postojala pre izgradnje Tvrđave, koja je ovaj obuhvat imala da bi i nju uključila u bezbednu zonu zaštićenu bedemima.

Konzerviran i restauriran sakralni objekat, Veliki grad

-Njeni temelji su specifični. Ona je bila jednobrodna, sa malom polukružnom apsidom na istoku. Kasnije, u vreme izgradnje, despot ju je učinio većom. Kada je palo Smederevo pretvorena je u džamiju. One imaju mihrab umesto oltara, pa je oltar verovatno bio zatvoren, a mihrab je bio u delu koji je dograđen na jugoistočnoj strani, okrenut prema Meki. Kasnije Truci dograđuju i jedan prošireni deo sa minaretom, čije temelje smo mi ovde pronašli, kada je dobila još veću površinu – kaže Radovanović i dodaje:
-Kasnije, u austrijsko-turskim ratovima, kada su Austrijanci vladali gradom, oni je pretvaraju u katoličku crkvu.
Zanimljivo je da su temelji ovog sakralnog objekta bili na mestu na kojem su u Tvrđavi svojevremeno bili teren i svlačionica FK Smederevo, a na njih se slučajno naišlo tokom nekih infrasrtukturnih radova. Oni su istraživani od 1981. do 1986. godine, a tek 2012-te se pristupili konzervaciji i restauraciji tih ostataka, koji su stajali otkopani, nezaštićena, a taj prostor, na žalost, je bio pretvoren u smetlište. U toku tih radova, naišlo se na jop jedan zanimljiv pronalazak – skelet ženske osobe pored koga su nađene zlatne naušnice.

-Krenula je obnova ovog dela u nekoj visini i obliku koje smo mi mogli pouzdano da utvrdimo, na osnovu arhitekture čije delove smo pronašli. U severnom delu je bio jedan paraklis trolisne osnove, identičan i sa druge strane. U njemu smo prilikom dodatnih istraživanja pronašli jedan ženski skelet koji je bio oštećen, nije imao donji deo tela, i uz glavu smo pronašli dve zlatne naušnice. Taj nalaz je privukao mnogo pažnje, vezivan je za moguće ostatke Brankovića, ali po svemu sudeći ova osoba nije iz roda Brankovića – kaže Radovanović.

Nađene naušnice su veoma male, bogato ukrašene, na sebi imaju monogram dinastije Paleolog.

Zlatne naušnice pronađene tokom arheoloških istraživanja u sektoru Sakralnog objekta, Muzej u Smederevu

-Ta osoba je bila ženskog pola, stara od 70. do 80. god, što je za to vreme bila izuzetna starost, niske građe, vrlo krhka. Mi smo prvo mislili da je reč o nekoj devojčici, te naušnice su jako male, mogle su da budu deo porodičnog nakita, s obzirom da je bila iz carskog roda Paleologa i pored tog monograma imale su i dvoglavog oral, koji je simbol dinastije paleolog, ali on je simbol i Nemanjića. Neobično je da na naušnicama budu ti simboli, ali oni ukazuju da je reč o nekome ko je bio carskog roda. Verovatno je reč o osobi koja je bežeći pred Turcima, koji su 1456. osvojili Carigrad, pribežište pronašla ovde u Smederevu, kod svojih nekih bližih ili daljih rođaka. Teško je na osnovu ovako malog broja podataka koje sam vam rekao utvrditi više, možemo samo da nagađamo ko bi to mogao da bude – navodi Radovanović i dodaje:

-To je jedan od retkih nalaza takve vrste. Pored ove dve naušnice nađene u paru, pronađena je još samo jedna u Smederevskom gradu, drugačijeg tipa bogato ukrašena biserima i dragim kamenjem, a ove dve druge su specifične zbog veličine i izrade. Obično ljudi očekuju da nađemo zakopano blago, dukate, srebrnjake, ali takvi nalazi su retki i oni su skriveni, ne očkujemo ih na ovim mestima. Treba znati da su, kada su bežali odavde, sve i odneli, zato imamo vrlo malo vrednih nalaza tog tipa.

Da je Smederevski grad bio važan i za obične građane, žitelje i došljake, o tome svedoče i drugi arheološki nalazi, koji nisu reperezentativni kao pomenute minđuše, ali otkrivaju mnogo o životu u vreme srpske despotovine.

Keramičko posuđe, Muzej u Smederevu

-U Smederevskoj tvrđavi nalazimo tragove običnog života koji je bio i luksuzan i skorman. Ovde su živeli svi staleži, pa je najviše kuhinjska keramika u velikim količinama, reprezentativna keramika, poput pećnjaka za tadašnje peći, koji su povećavali površinu i omogućavali bolje grejanje, to je taj zapadni uticaj mahom, zatim, gvozdeni predmeti, upotrebni – alati, naoružanje, često đulad manja, veća, kamena, ponekad i gvozdena, koja su korišćena prilikom vise opasada grada – kaže Radovanović.

Kako je 10 hektara površine Velikog grada trajno oštećeno, a još uvek neistraženo, u narednom period ostaje veliki prostor za buduća istraživanja.

-Nadamo se ostacima arhitekture i pojedinačnim nalazima, koji će nam dodatno sliku o tadašnjem životu učiniti bliskom i razumljivom, najviše je na nama da to vreme počnemo da razumemo ne samo kroz nalaze, što je sačuvano, nego kroz prosek, da znamo kako je živeo najbogatiji i najsiromašniji čovek, a Smederevska tvrđava nam omogućava da stekenemo sliku o celini tog vremena i o tome kako su živeli naši preci – navodi Radovanović.

Ističe da se značaj Smederevske tvrđave ogleda u njenoj autentičnosti, i važnosti koja se pokazala kroz vekove trajanja.

SMEDEREVO NA SPOMENIKU KNEZU MIHAILU
O značaju našeg grada dovoljno govori činjenica da je, osim što je bilo poslednja srpska prestonica, Semderevo bilo ona tačka u kojoj je postavljen temelj moderne državnosti Srbije. Tokom kratkog perioda Prvog srpskog ustanka, bilo je slobodno, pa potom ponovo vraćeno u turske ruke, a konačno je oslobođeno 24. aprila 1867. godine, kada je major srpske vojske Uzun Mirković u ime kneza Mihaila primio ključeve grada. Koliko je Smederevo bilo važano, pokazuje i to što se ime našeg grada nalazi upravo na Spomeniku Knezu Mihailu na Trgu Republike, koji je svečano otkriven 1882. godine.
Spomenik simbolizuje oslobođenje Srbije od osmanske vlasti, a knez Mihailo je predstavljen na konju. Spomenik je izveden u bronzi, sastoji se iz tri dela – postamenta, pijedestala i konjaničke statue, a naročito je interesantan centralni deo. Na pijadestalu se nalaze ispisana imena šest srpskih gradova – Beograda, Smedereva, Kladova, Soko-grada, Užica i Šapca.
To su gradovi koje je Srbija za vlade kneza Mihaila, i pre svega njegovom zaslugom, pre svega doplomatskim aktivnostima, zadobila od Osmanskog carstva. Najpre, Mihailo zadobija 1862. Soko-grad I Užice, a 1866. Je pismeno zahtevao da Porta povuče posade koje drži u ostalim srpskim gradovima. U martu 1867. Godine knez Mihailo odlazi u Carigrad i 30. marta mu je sultan Abdul Aziz predao ferman, kojim mu poverava gradove u Srbiji. Tako su se Beograd, Smederevo, Kladovo, Užice, Soko i Šabac ponovo našli pod faktičkom srpskom upravom.

 

_

-Značaj Smedereva, kao neki eho kroz vreme, koji zbog te grandioznosti poduhvata, zbog važnosti ovog strteškog mesta gde je tvrđava napravljena, zbog uticaja koji je imala, i tog odraza na dešavanja, ona ostaje kao trag koji manje ili više stalno odzvanja u ušima. A njena autentičnost je ono što je ključna vrednost koja je prepoznata i od strane UNESCO-a. Ona je bila važna tačka u prelomnom istorijskom vremenu, ne samo za Srbiju već za širi prostor, jer prvo je pao Carigrad, a onda tri godine nakon toga 1459-te je palo i Smederevo. Kad su na Zapadu čuli da je pao Crigrad, već su se uznemirili, a kad su čuli da je palo Smederevo, onda je to bilo jako zabrinjavajuće, iako su u tim političkim kalkulacijama igrali na kartu slabljenja Srbije, koja je kao jedan odbonjik smanjivala pritisak osmanskog carstva i broila se. Mi obično kažemo, 500 godina smo bili pod Turcima, a to je u stvari bilo mnogo manje, jer je Srbija uspevala da svoju državnost na različite načine produži, čak i posle te 1459-te – navodi Radovanović i dalje objašnjava:

Mali grad

-Znači ti Brankovići, potomci despota Đurđa, u jednom smutnom, teškom vremenu, su se rasuli po svetu, snalazili se. Poznati su i kao sremski Brankovići, pomerili su se van granica turske države, oko Fruške gore, tu su formirali jedno utvrđenje koje je bilo njihovo sedište nekoliko decenija. Oni su od Austrijanaca, kao neki mogući pretendenti na presto Srbije koja bi se oslobodila, bili i podržavani i kontrolisani, i to je bila velika politička borba u veoma teškim okolnostima, kada nemate sopstvenu državu, sopstvenu ekonomiju, kada se više borite na osnovu stare slave i onoga što nosite u sebi, a to je osećaj da ta slava nije beznačajna, nego da ima dublji smisao. Sve to zajedno i održanje pravoslavne vere, što je već i despot Đurađ Branković pokazao kao odan hrišćanski vladar, izuzetno je važno u toj jednoj velikoj epohi koja se vezuje za tursko ropstvo, o kojoj malo znamo, koja se malo istražuje. Mi smo uspeli da u 19. veku obnovimo državu jer smo ideju o njoj nosili duboko i kada je postalo moguće da ona bude relizovana, mi smo je ostvarili. Smederevo vezuje te dve epohe i te dve vremenski važne tačke naše prošlosti. Time treba da budemo naročito ponosni i da ovaj prostor koji je sada gradski park obnovimo i damo mu one funkcije koje će prošlost, te epohe, i sadašnjost, povezivati – zaključuje Radovanović.

Poseban značaj Smederevske tvrđave ogleda se u tome da je koncepcija grada očuvana u izvornom obliku, kao najmonumentalniji spomenik srpske srednjovekovne vojne arhitekture. Zbog toga, ona je još 1946. godine kao kulturno-istorijski spomenik stavljena pod zaštitu države. Potom je 1979-te dobila status spomenika kulture od izuzetnog značaja. Od 2010-te Smederevska tvrđava nalazi se i na tentativnoj listi svetskog nasleđa UNESKO-a, što je dokaz da njen značaj daleko prevazilazi lokalne okvire i da je prepoznata kao deo svetske kulturne baštine.

J.V.

foto: Smederevske novine

*Projekat „Tvrđava – od prestonog grada do nesikorišćenog potencijala“ sufinansiran je iz budžeta grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva*

 

Comments are closed.