UDRUŽENJE ŽENA “FEMINA”: PROMENITI PATRIJARHALNU MATRICU, NEDOPUSTIVA STIGMATIZACIJA ŽENA KOJE NISU RAĐALE

Kada se govori o povećanju nataliteta i populacionoj politici, što je poslednjih godina stavljeno u fokus države i javnosti, opravdano se nameće pitanje nisu li žene, od kojih se očekuje da rađaju decu, stavljene pod određeni pritisak i da li se razmišlja o tome kako pomiriti pravo svake žene na slobodu da odlučuje o tome da li želi ili ne da se ostavri kao majka i šireg društvenog interesa. Ana Stojanović, zastupnica Udruženja žena “Femina” iz Smederevske Palanke, kaže da je osnovni problem našeg društva to što još uvek funkcioniše po patrijarhalnoj matrici.

-Kompleksna je to priča, tu postoji dosta problema. I to je individualna stvar – svaka žena sama zna šta kod nje predstavlja, ne mogu da kažem problem, nego neku dilemu, ako je ima, – da li da se ostvari kao majka, a drugo je opšti kontekst u kome živimo, uključujući propise i zakone, koji usmeravaju nečije ponašanje, akcije, kao i vrednosni sistem. A vrednosni sistem u Srbiji je zasnovan na patrijarahalnoj matrici, koja traži od žene, pre svega, da se ostvari kao majka. Ukoliko žena želi da se ostvari i na polju karijere i profesionalno napreduje, od nje se, maltene, traži neka vrsta savršenstva – da bude jednako dobra i kao majka i u profesionalnom smislu. Ukoliko u nekom trenutku kaže da to nije lako, onda se kaže: neka, same ste to tražile, borile ste se za ravnopravnost, evo vam sad – objašnjava naša sagovornica.

ŽENE NA LINIJI BORBE PROTIV KOVIDA-19

 

Prema podacima Evropskog instituta za rodnu ravnopravnost, žene se nalaze na prvoj liniji borbe protiv kovida-19, jer one čine 76% od 49 miliona medicinskih radnika u Evropi i 86% pomažućih radnika koji brinu o bolesnicima. Osim toga, žene čine 93% radnika angažovanih na brizi oko dece, 95% spremačica, 83% gerontoloških domaćica i 82% kasirki irom Evrope.
Podaci našeg Minsitarstva za rad pokazuju da i u Srbiji žene podnose teži deo tereta koje epidemija korona virusa nosi, jer u sektoru zdravstvene zaštite radi 79% žena, u socijalnoj zaštiti je 93% žena, a u obrazovanju 73%.
Prema raspoloživim podacima Autonomnog ženskog centra, za prvih mesec dana vanrednog stanja zbog nasilja prijavilo tri puta više žena nego u uobičajenim okolnostima.
Uz posao koje obavljaju, a podaci pokazuju da su za iste poslove manje plaćene od muškaraca, većina žena tokom pandemije ima više obaveza. One koje ne rade, teže se zapošljavaju. Prema podacima od 30. novembra, u evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, od 10.009 nezaposlenih u Podunavskom okrugu, 5.734 je žena, što je malo manje od 60%.

 

_

Ističe da su žene daleko od ravnopravnosti sa muškarcima, da je određenog napretka u tom smislu bilo u Srbiji, ali su žene, kaže, generalno, ne samo u našem društvu, daleko od toga da imaju jednak tretman sa muškarcima. Da bi se do toga došlo, u svetu i kod nas deluju brojne feminističke organizacije, poput “Femine”, u čijem osnivanju i radu Ana učestvuje, a čija je uloga, podvlači, potpuno pogrešno viđena u javnosti.

-Postoji velika predrasuda kad je reč o ženskim organizacijama koje se vode feminsitičkim principima, a to je da smo protiv muškaraca, protiv porodice, jer mi smo protiv patrijarhalnih modela, a u tom modelu žena nema pravo na izbor nego se insistira da uđe u porodicu kao najvažniji kolektivitet („porodica kao osnovna ćelija društva“).Mi se zalažemo za jednak položaj žena u društvu, za ženska ljudska prava, mi smo jedino protiv muškaraca koji su nasilni, a ne možemo da generalizujemo, nisu svi mušakrci nasilni. To je jedan stereotip o nama. A drugi je to da feminsitkinje ne žele decu. To apsolutno nije tačno, mnoge moje koleginice imaju decu, ja lično imam decu – kaže Ana.

Kao još jednu od karaktristika našeg društva i patrijarhalne matrice navodi stalno insistiranje na tome, a to čujemo jako često u javnom diskursu, u medijima gotovo svakodnevno, da žena ženi ne može da bude prijatejica, nego da samo mogu da budu rivalke.

-Na taj način se podriva to žensko prijateljstvo i čitava ideja da žene podržavaju žene, jer žene se najbolje međusobno razumeju, mi možemo da razumemo kakav je naš položaj, koji su naši problemi. I same žene su naučene tako da podržavaju patrijarhalni model ponašanja, pa i one tome doprinose nesvesno. Takođe, često možemo da čujemo kako se žene bez dece omalovažavaju. Znate, kada se priča o nekoj ženi, često čujemo kako je “to ona što nema decu”, to vadimo kao glavni argument da se o njoj priča u pežorativnom smislu. A mi nemamo pojma zašto ta žena nema decu, da li ima nekih zdravstevnih problema, ili možda ne želi, što je potpuno legitimna stvar – navodi naša sagovornica.

Članice ženskih organizacija, dodaje, smatraju da svaka žena ima pravo na izbor hoće li da postane majka i da odluči kada treba da postane majka. A žene su stalno pod pritiskom da treba da rađaju.

Sa jedne od radionica u organizaciji Udruženja žena „Femina“

-Da bi se nešto promenilo, građani moraju da se pitaju, ovde se građani ne pitaju ništa, a žene pogotovu – izričita je Ana i dodaje:
-Sećate se donošenja Zakona o finansijskoj podršci porodici. Problem je bio u materijalnoj naknadi za vreme odsustva žene zbog porođaja, to nije odgovaralo ženama, one su se bunile, ali je usvojen uprkos tim nezadovoljstvima. Ili, na primer, kada je važila odluka o povraćaju pdv-a na određene artikle za bebe. Vi ste se porodili, prolazite kroz nove životne okolnosti, svašta se tu desi, svakojake promene i kod žene i u njenoj okolini, ništa više nije isto niti će biti, u celoj toj situaciji neko od vas traži da kupujete pelene ili mleko za prehranu i čuvate račune, jer će vam svakako značiti tih par hiljada dinara kada ih dobijete natrag. Ali, hajde što ste skupljali to, morali smo da popišemo brojeve svakog računa, fotokopiramo i predamo u Poresku upravu. Jesu bili efikasni u povraćaju sredstava, ali pogledajte vi tu proceduru. Kao da se unapred računalo sa tim da će mnogi od toga odustati, što i jeste bio slučaj. Zar nije bilo lakše da se donese nekakav propis koji kaže da se za najnužnije artikle za bebe ne naplaćuje pdv, jer ja pelene nikad više posle neću da kupim… Ne treba donositi propise za koje unapred znate da će njima građani, ili bar deo njih, da budu nezadovoljni. Uporedo sa tim deklarativnim zalaganjem za neki boljitak mora doći i do suštinske promene vrednosne matrice, svega onoga za šta se zalažemo već dve decenije koliko se pridružujemo Evropskoj uniji. Žena mora da ima drugačiji položaj, žene treba da se pitaju.

Sa jedne od radionica u organizaciji Udruženja žena „Femina“

Pomak je, navodi, ogroman, što se tiče zakona koji tretiraju porodično i nasilje nad ženama, ali navodi da i dalje postoje situacije da lični stav nekog službenika može da utiče na tok postupka.

-Kontekst u kome živimo je prilično nepovoljan, a individualni izbor je da li će taj kontekst da prevagne, da kažemo da nećemo da rađamo zbog uslova, jer treba da vidimo šta nam je važnije, da li da ostenamo bez dece, jer nam nisu svi ulsovi kako treba, ili ćemo možda nekad i da se zapitamo i kažemo: možda sam ipak mogla. A mislim da svaka žena može da svojoj deci omogući život kakav treba – navodi Ana.

O tome može da posvedoči i iz ličnog iskustva.

-Ja jesam odlagala i čekala taj neki momenat da budem spremna u svakom mogućem smislu. Sa ove distance mogu da kažem da taj idealan momenat ne postoji, vi nikad nećete biti dovoljno spremni. Ako očekujete savršenstvo, toga nema. Treba da se dobro izvagaju sve stvari, da se promisli o sopstvenim odlukama, da se vidi šta je nabjolje za vas, šta time dobijate, a šta ne. Ljudima nikada nećete udovoljiti što se toga tiče. Priča jedne moje prijateljice je u tom smislu ilustrativna – ima dečka, svi rođaci je pitaju kad će svadba. Bila svadba, e sad pitaju kad će beba. Stigla beba. Pitaju sad kad će druga beba… Znači, vi sad više niste ni “dobri” što ste se udali, rodili jedno, pa drugo dete, sredina stalno postvalja nove zahteve i traži od vas još, još i još – objašnjava naša sagovornica.

S druge strane smatra da muškarci takvu vrstu pritiska ne osećaju, ili ako pritisak postoji, postoji u manjoj meri.

-To vam je ta matrica o kojoj pričamo. Postoje očekivanja i od njih, čuje se ponekad: evo ovaj moj ima toliko i toliko godina i nije se oženio. Ali, to nije isto kao sa ženom koja ima toliko godina pa se nije udala, i nije rodila, jer on može i mnogo kasnije da dobije potomstvo, a žena ne. Verovatno i oni doživljavaju neku vrstu pritisaka. Od muškarca se očekuje da ostane u kući u kojoj je odrastao, da nastavi lozu, prezime, ako to ne uradi, onda su već problemi, ili će biti lišen nasledstva ili verbalno nagrđen. Opet se vraćam na početak: ko god se drzne da naruši patrijarhalnu matricu neće dobro proći u svojoj okolini, imaće neke vsrte posledica – kaže ona.

Muškarci, misli ona, smatraju da u vezi sa svim ovim pitanjima ne treba da se edukuju, jer oni ne mogu da razumeju položaj žene, što je normalno, jer su oni u apsolutno nadređenoj poziciji, pa to ne vide kao problem, ne razumeju položaj žena, ne znaju kakve su potrebe žena. Ženske organizacija opredeljene su za rad sa ženama, one su samoorganizovale jer se osećaju podređeno, a kako bi se međusobno podržavale. Ipak, bilo je kampanja namenjenih promovisanju ženskih prava u kojima su učestvovali pojedini glumci i voditelji, i to je, kaže, odlična stvar. Samosvesne muškarce, koji su podrška ženama, svojim i svim drugim, koji znaju šta je prihvatljivo ponašanje, a šta ne, dobro je uključivati u javne kampanje, tvrdi naša sagovornica, jer oni treba da budu uzor.

NAJVEĆA TABU TEMA JE POSTPOROĐAJNA DEPRESIJA
Kada se govori o trudnoći i majčinstvu, zamka, kaže naša sagovornica, je to što se idealizuju.
-Imate visokorizičnu trudnoću, idete na pregled, oko vas su sve žene u nekim problemima. Ja gledam kalendar – tu neka trudnica, veliki stomak, pred porođajem, ona se nešto smeška na nekoj travi, idilična slika … Eto, sve je to predstava… Ne mogu da kažem da je daleko od realnog života, ali prosto, to je idealizovana slika. Neko prođe kroz tu trudnoću savršeno, neko ima manjih problema, neko ima ogromnih problema. O tome se uopšte ne priča. A najveća tabu tema je postporođajna depresija. Tu hormni rade, a ne smeju, otprilike, nikome ni da se požale, da kažu kako im je teško, jer, njihova okolina to “zabranjuje” – kako može da ti bude teško kad si ti sad majka. Majci ne sme ništa da bude teško, majke ne sme ničeg da se plaši, majka mora da bude jednostavno savršenstvo. To je tema o kojoj treba pričati i na taj način žene podržavati, jer kroz šta one prođu, to samo one znaju.

 

_

-Naše udruženje daje podršku ženama koje doživljavaju imaju iskustvo nasilja, mi smo odlučile da njih podržavamo, znamo da one imaju jer su u potrebi. Možad idemo malim koracima, ali pokušavamao da napravimo neku promenu. Mi se ne borimo protiv muškaraca i dece, zalažemo se za prava žena i prava na njihovu odluku, za to da je žensko telo teritorija žene, svaka ima prava da odluči šta će sa telom da radi, da li će da ga stavi u funkciju rađanja ili ne. Imam dva ženska deteta, one su već u prednosti što imaju mene kao majku, što ih neću naučiti rodnim ulogma, što im ne kupujem lutke, što ih ne oblačim u roze, što u našoj porodici ne mogu da vide da tata radi isključivo neke stvari, a mama isključivo neke stvari … ja u tome nalazim ličnu satisfakciju jer je to moj doprinos borbi protiv prenošenja patrijarhalnih vrednosti. Znači edukacija, osvešćivanje žena, koje će onda bar malo nečeg drugačijeg iz vrednosnog modela prenositi na svoje potomstvo – objašnjava naša sagovornica.

U smislu rađanja i majčinstva, mnogi su izazovi pred ženama, ne samo finansijske prirode.

– Cela ta priča oko trudnoće i majčinstva je uzdignuto na neki pijedestal i o tome se priča isključivo u superlativu. Svaka trudnoća nije savršena, ima gomila problema, ne samo u finansijskom smislu, nego počev od toga šta jedna žene prođe tokom tudnoće da bi rodila jedno zdravo dete. A i tu ima nogo manipulacije. Ako se žena odluči za neke malo bolje uslove ide kod privatnika, a to košta. A vi ste tu spremni da date, koliko god da vam traže, jer radite nešto najvrednije, stvarate jedan novi život. Pa onda kad se beba rodi, u ovom potrošačkom društvu, roditelji se utrkuju čije će dete da bude lepše obučeno. Pa onda oblače bebe, devojčice i dečake, kao da jedva čekaju da im deca odrastu. To su košulje, pa su to satovi, a dete, recimo, ima tri godine, pa su ne znam cipelice na malu štiklu, pa su to sve princeze kad se rode…To se sve savršeno predstavlja, a nije – navodi Ana i zaključuje:

-Pred ženama su ogromna očekivanja, ogromni zahtevi, ogromna dokazivanja, mnogo veća u odnosu na muškarce. Ovo je tema koja mora bar jednom godišnje da bude nečiji projekat, ako već moramo po projektu da delujemo, non-stop treba da se o tome priča. Jer, žene moraju da se pitaju!

J.V.

foto: Udruženje žena „Femina“

*Projekat „Pronatalitetna politika – između pojedinca i društva“ sufinansiran je iz budžeta grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva*

Comments are closed.