УДРУЖЕЊЕ ЖЕНА “ФЕМИНА”: ПРОМЕНИТИ ПАТРИЈАРХАЛНУ МАТРИЦУ, НЕДОПУСТИВА СТИГМАТИЗАЦИЈА ЖЕНА КОЈЕ НИСУ РАЂАЛЕ

Када се говори о повећању наталитета и популационој политици, што је последњих година стављено у фокус државе и јавности, оправдано се намеће питање нису ли жене, од којих се очекује да рађају децу, стављене под одређени притисак и да ли се размишља о томе како помирити право сваке жене на слободу да одлучује о томе да ли жели или не да се оставри као мајка и ширег друштвеног интереса. Ана Стојановић, заступница Удружења жена “Фемина” из Смедеревске Паланке, каже да је основни проблем нашег друштва то што још увек функционише по патријархалној матрици.

-Комплексна је то прича, ту постоји доста проблема. И то је индивидуална ствар – свака жена сама зна шта код ње представља, не могу да кажем проблем, него неку дилему, ако је има, – да ли да се оствари као мајка, а друго је општи контекст у коме живимо, укључујући прописе и законе, који усмеравају нечије понашање, акције, као и вредносни систем. А вредносни систем у Србији је заснован на патријарахалној матрици, која тражи од жене, пре свега, да се оствари као мајка. Уколико жена жели да се оствари и на пољу каријере и професионално напредује, од ње се, малтене, тражи нека врста савршенства – да буде једнако добра и као мајка и у професионалном смислу. Уколико у неком тренутку каже да то није лако, онда се каже: нека, саме сте то тражиле, бориле сте се за равноправност, ево вам сад – објашњава наша саговорница.

ЖЕНЕ НА ЛИНИЈИ БОРБЕ ПРОТИВ КОВИДА-19

 

Према подацима Европског института за родну равноправност, жене се налазе на првој линији борбе против ковида-19, јер оне чине 76% од 49 милиона медицинских радника у Европи и 86% помажућих радника који брину о болесницима. Осим тога, жене чине 93% радника ангажованих на бризи око деце, 95% спремачица, 83% геронтолошких домаћица и 82% касирки иром Европе.
Подаци нашег Минситарства за рад показују да и у Србији жене подносе тежи део терета које епидемија корона вируса носи, јер у сектору здравствене заштите ради 79% жена, у социјалној заштити је 93% жена, а у образовању 73%.
Према расположивим подацима Аутономног женског центра, за првих месец дана ванредног стања због насиља пријавило три пута више жена него у уобичајеним околностима.
Уз посао које обављају, а подаци показују да су за исте послове мање плаћене од мушкараца, већина жена током пандемије има више обавеза. Оне које не раде, теже се запошљавају. Према подацима од 30. новембра, у евиденцији Националне службе за запошљавање, од 10.009 незапослених у Подунавском округу, 5.734 је жена, што је мало мање од 60%.

 

_

Истиче да су жене далеко од равноправности са мушкарцима, да је одређеног напретка у том смислу било у Србији, али су жене, каже, генерално, не само у нашем друштву, далеко од тога да имају једнак третман са мушкарцима. Да би се до тога дошло, у свету и код нас делују бројне феминистичке организације, попут “Фемине”, у чијем оснивању и раду Ана учествује, а чија је улога, подвлачи, потпуно погрешно виђена у јавности.

-Постоји велика предрасуда кад је реч о женским организацијама које се воде феминситичким принципима, а то је да смо против мушкараца, против породице, јер ми смо против патријархалних модела, а у том моделу жена нема право на избор него се инсистира да уђе у породицу као најважнији колективитет („породица као основна ћелија друштва“).Ми се залажемо за једнак положај жена у друштву, за женска људска права, ми смо једино против мушкараца који су насилни, а не можемо да генерализујемо, нису сви мушакрци насилни. То је један стереотип о нама. А други је то да феминситкиње не желе децу. То апсолутно није тачно, многе моје колегинице имају децу, ја лично имам децу – каже Ана.

Као још једну од карактристика нашег друштва и патријархалне матрице наводи стално инсистирање на томе, а то чујемо јако често у јавном дискурсу, у медијима готово свакодневно, да жена жени не може да буде пријатејица, него да само могу да буду ривалке.

-На тај начин се подрива то женско пријатељство и читава идеја да жене подржавају жене, јер жене се најбоље међусобно разумеју, ми можемо да разумемо какав је наш положај, који су наши проблеми. И саме жене су научене тако да подржавају патријархални модел понашања, па и оне томе доприносе несвесно. Такође, често можемо да чујемо како се жене без деце омаловажавају. Знате, када се прича о некој жени, често чујемо како је “то она што нема децу”, то вадимо као главни аргумент да се о њој прича у пежоративном смислу. А ми немамо појма зашто та жена нема децу, да ли има неких здравстевних проблема, или можда не жели, што је потпуно легитимна ствар – наводи наша саговорница.

Чланице женских организација, додаје, сматрају да свака жена има право на избор хоће ли да постане мајка и да одлучи када треба да постане мајка. А жене су стално под притиском да треба да рађају.

Са једне од радионица у организацији Удружења жена „Фемина“

-Да би се нешто променило, грађани морају да се питају, овде се грађани не питају ништа, а жене поготову – изричита је Ана и додаје:
-Сећате се доношења Закона о финансијској подршци породици. Проблем је био у материјалној накнади за време одсуства жене због порођаја, то није одговарало женама, оне су се буниле, али је усвојен упркос тим незадовољствима. Или, на пример, када је важила одлука о повраћају пдв-а на одређене артикле за бебе. Ви сте се породили, пролазите кроз нове животне околности, свашта се ту деси, свакојаке промене и код жене и у њеној околини, ништа више није исто нити ће бити, у целој тој ситуацији неко од вас тражи да купујете пелене или млеко за прехрану и чувате рачуне, јер ће вам свакако значити тих пар хиљада динара када их добијете натраг. Али, хајде што сте скупљали то, морали смо да попишемо бројеве сваког рачуна, фотокопирамо и предамо у Пореску управу. Јесу били ефикасни у повраћају средстава, али погледајте ви ту процедуру. Као да се унапред рачунало са тим да ће многи од тога одустати, што и јесте био случај. Зар није било лакше да се донесе некакав пропис који каже да се за најнужније артикле за бебе не наплаћује пдв, јер ја пелене никад више после нећу да купим… Не треба доносити прописе за које унапред знате да ће њима грађани, или бар део њих, да буду незадовољни. Упоредо са тим декларативним залагањем за неки бољитак мора доћи и до суштинске промене вредносне матрице, свега онога за шта се залажемо већ две деценије колико се придружујемо Европској унији. Жена мора да има другачији положај, жене треба да се питају.

Са једне од радионица у организацији Удружења жена „Фемина“

Помак је, наводи, огроман, што се тиче закона који третирају породично и насиље над женама, али наводи да и даље постоје ситуације да лични став неког службеника може да утиче на ток поступка.

-Контекст у коме живимо је прилично неповољан, а индивидуални избор је да ли ће тај контекст да превагне, да кажемо да нећемо да рађамо због услова, јер треба да видимо шта нам је важније, да ли да остенамо без деце, јер нам нису сви улсови како треба, или ћемо можда некад и да се запитамо и кажемо: можда сам ипак могла. А мислим да свака жена може да својој деци омогући живот какав треба – наводи Ана.

О томе може да посведочи и из личног искуства.

-Ја јесам одлагала и чекала тај неки моменат да будем спремна у сваком могућем смислу. Са ове дистанце могу да кажем да тај идеалан моменат не постоји, ви никад нећете бити довољно спремни. Ако очекујете савршенство, тога нема. Треба да се добро извагају све ствари, да се промисли о сопственим одлукама, да се види шта је набјоље за вас, шта тиме добијате, а шта не. Људима никада нећете удовољити што се тога тиче. Прича једне моје пријатељице је у том смислу илустративна – има дечка, сви рођаци је питају кад ће свадба. Била свадба, е сад питају кад ће беба. Стигла беба. Питају сад кад ће друга беба… Значи, ви сад више нисте ни “добри” што сте се удали, родили једно, па друго дете, средина стално постваља нове захтеве и тражи од вас још, још и још – објашњава наша саговорница.

С друге стране сматра да мушкарци такву врсту притиска не осећају, или ако притисак постоји, постоји у мањој мери.

-То вам је та матрица о којој причамо. Постоје очекивања и од њих, чује се понекад: ево овај мој има толико и толико година и није се оженио. Али, то није исто као са женом која има толико година па се није удала, и није родила, јер он може и много касније да добије потомство, а жена не. Вероватно и они доживљавају неку врсту притисака. Од мушкарца се очекује да остане у кући у којој је одрастао, да настави лозу, презиме, ако то не уради, онда су већ проблеми, или ће бити лишен наследства или вербално нагрђен. Опет се враћам на почетак: ко год се дрзне да наруши патријархалну матрицу неће добро проћи у својој околини, имаће неке всрте последица – каже она.

Мушкарци, мисли она, сматрају да у вези са свим овим питањима не треба да се едукују, јер они не могу да разумеју положај жене, што је нормално, јер су они у апсолутно надређеној позицији, па то не виде као проблем, не разумеју положај жена, не знају какве су потребе жена. Женске организација опредељене су за рад са женама, оне су самоорганизовале јер се осећају подређено, а како би се међусобно подржавале. Ипак, било је кампања намењених промовисању женских права у којима су учествовали поједини глумци и водитељи, и то је, каже, одлична ствар. Самосвесне мушкарце, који су подршка женама, својим и свим другим, који знају шта је прихватљиво понашање, а шта не, добро је укључивати у јавне кампање, тврди наша саговорница, јер они треба да буду узор.

НАЈВЕЋА ТАБУ ТЕМА ЈЕ ПОСТПОРОЂАЈНА ДЕПРЕСИЈА
Када се говори о трудноћи и мајчинству, замка, каже наша саговорница, је то што се идеализују.
-Имате високоризичну трудноћу, идете на преглед, око вас су све жене у неким проблемима. Ја гледам календар – ту нека трудница, велики стомак, пред порођајем, она се нешто смешка на некој трави, идилична слика … Ето, све је то представа… Не могу да кажем да је далеко од реалног живота, али просто, то је идеализована слика. Неко прође кроз ту трудноћу савршено, неко има мањих проблема, неко има огромних проблема. О томе се уопште не прича. А највећа табу тема је постпорођајна депресија. Ту хормни раде, а не смеју, отприлике, никоме ни да се пожале, да кажу како им је тешко, јер, њихова околина то “забрањује” – како може да ти буде тешко кад си ти сад мајка. Мајци не сме ништа да буде тешко, мајке не сме ничег да се плаши, мајка мора да буде једноставно савршенство. То је тема о којој треба причати и на тај начин жене подржавати, јер кроз шта оне прођу, то само оне знају.

 

_

-Наше удружење даје подршку женама које доживљавају имају искуство насиља, ми смо одлучиле да њих подржавамо, знамо да оне имају јер су у потреби. Можад идемо малим корацима, али покушавамао да направимо неку промену. Ми се не боримо против мушкараца и деце, залажемо се за права жена и права на њихову одлуку, за то да је женско тело територија жене, свака има права да одлучи шта ће са телом да ради, да ли ће да га стави у функцију рађања или не. Имам два женска детета, оне су већ у предности што имају мене као мајку, што их нећу научити родним улогма, што им не купујем лутке, што их не облачим у розе, што у нашој породици не могу да виде да тата ради искључиво неке ствари, а мама искључиво неке ствари … ја у томе налазим личну сатисфакцију јер је то мој допринос борби против преношења патријархалних вредности. Значи едукација, освешћивање жена, које ће онда бар мало нечег другачијег из вредносног модела преносити на своје потомство – објашњава наша саговорница.

У смислу рађања и мајчинства, многи су изазови пред женама, не само финансијске природе.

– Цела та прича око трудноће и мајчинства је уздигнуто на неки пиједестал и о томе се прича искључиво у суперлативу. Свака трудноћа није савршена, има гомила проблема, не само у финансијском смислу, него почев од тога шта једна жене прође током тудноће да би родила једно здраво дете. А и ту има ного манипулације. Ако се жена одлучи за неке мало боље услове иде код приватника, а то кошта. А ви сте ту спремни да дате, колико год да вам траже, јер радите нешто највредније, стварате један нови живот. Па онда кад се беба роди, у овом потрошачком друштву, родитељи се утркују чије ће дете да буде лепше обучено. Па онда облаче бебе, девојчице и дечаке, као да једва чекају да им деца одрасту. То су кошуље, па су то сатови, а дете, рецимо, има три године, па су не знам ципелице на малу штиклу, па су то све принцезе кад се роде…То се све савршено представља, а није – наводи Ана и закључује:

-Пред женама су огромна очекивања, огромни захтеви, огромна доказивања, много већа у односу на мушкарце. Ово је тема која мора бар једном годишње да буде нечији пројекат, ако већ морамо по пројекту да делујемо, нон-стоп треба да се о томе прича. Јер, жене морају да се питају!

Ј.В.

фото: Удружење жена „Фемина“

*Пројекат „Пронаталитетна политика – између појединца и друштва“ суфинансиран је из буџета града Смедерева, а ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства*

Comments are closed.