JOVICA ŠEŠLAK: SRAMNI PAD NIN-a

Kada rečnikom javnosti karakterišete neku izjavu, politički nastup ili pojavu, kao neprihvatljivu, onda to podrazumeva izvesnu racionalnost, reći ću, i normalnost, ali u slučaju potpunog posrnuća NIN-a koje je kulminiralo NENORMALNOM naslovnom stranom poslednjeg broja, nekako, u šoku, čovek isprva zanemi.
Bože, pitam se ponekad,šta je sa ljudima? Hej, NIN? Milivoje Glišić, Ivan Klajn, Aleksandar Tijanić, pa Tirnanić, ima li uopšte nekoga da je ostavio traga u novinarstvu, a da tu nije nešto objavio? Taj, po vokaciji, građanski nedeljnik, koji su generacije gradile, da se pretvori u nekakvu partijsku trubu? Trubu koja usled izborne nemoći želi do vlasti puškama, vešalima, testerama…čime još, tenkovima? Da NIN posluži kao oruđe nekakvim sumnjivim tipovima, koji se kao bave politikom i kao su opozicija? Bez poslanika, bez izbora, bez politike… sa sumnjivim novcem, medijima koji se lažno predstavljaju kao nezavisni, fejsbuk i tviter blentama iščašenim od zivota..NIN?
U nekim zapadnim zemljama gde je informisanje uređena oblast imate tabloide i ove druge, malotiražne, ali strašno uticajne medije za koje pišu ozbiljni ljudi, imaju analitički pristup društvenim pojavama, često i kritički. Uz svu tu uređivačku obojenost, smatrao sam do danas, bez obzira na moje primedbe, da je našem društvu potreban. NIN s kojim bi imalo smisla polemisati, i negodovati, i ne saglasiti se, ali ipak podržati, zbog njegove važne društvene uloge, pluralističke.
Ali,već smo to imali, Srbija se već izrugivala, čitala pamflete pune mržnje, sa ubistvenim, morbidnim i bolesnim porukama… i onda je ućutala. Ućutala od sramote, jer su kriminalci koji su se predstavljali kao patriote ubili premijera svoje države?! Zato, kao građanin, pre svega, a potom i kao direktor i glavni urednik medija koji postoji već 26 godina, osećam potrebu da ne ćutim. Želim da doprinesem alarmiranju društva, da podsetim na prošlost iz koje je trebalo da naučimo kako da idemo u budućnost, bez sramote.
Kao što sam protivnik naslovnih strana na kojima bi puška bila uperena u bilo kog od ovih (po mom mišljenju lažnih) boraca za građanske slobode, tako smatram umobolnim i opasnim da to neko čini predsedniku moje države. Predsedniku koji danas boravi u Smederevu i kojem dajem punu podršku za reforme koje sprovodi, napore koje čini da ovu nesrećnu zemlju modernizuje i unormali ovo društvo za koje se i sam pitam da li ima snage da stane u red uređenih zajednica. Zato sam ponosan na Aleksandra Vučića, predsednika Republike Srbije, našeg predsednika, pa i onih koji su smislili tu bljuvotinu od naslovne strane, sviđalo se to njima ili ne.

J. Šešlak

foto: Tviter

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *