СТАМБЕНЕ ЗГРАДЕ – ДЕО НАСЛЕЂА КОЈИ ТРЕБА ЧУВАТИ

Иако је уврежено мишљење да су део наслеђа само оне грађевине који су под највишим степеном заштите, у Смедереву је скоро 250 објеката који су обухваћени неким режимом заштите, међу којима je и 30 вишепородичних стамбених зграда, наводи за „Смедеревске новине“ Дејан Радовановић, директор Регионалног завода за заштиту споменика културе.
–Укупан фонд наслеђа подразумева разне врсте наслеђа, то су између осталог и стамбени објекти. Под вишим степеном заштите су зграда старог хотела „Нинић“ и одмах до ње зграда у којој је црквена општина, која је исто стамбена зграда. Од 244 објекта који се налазе под најнижим степеном заштите, такозваним „претходном заштитом“ има и оних, у градском језгру, где има три и више стамбених јединица. На територији насеља око градског језгра нема стамбених зграда које су по било каквом врстом заштите – појашњава Дејан Радовановић.
Управо та чињеница – да је неки објекат макар и под најнижим степеном заштите, подразумева такав режим да су власници тих објеката, дужни да се, уколико се на њима обављају било какви радови, дужни да се обрате Регионалном заводу за заштиту споменика културе за издавање разних врста услова и сагласности.
-Постоји процедура која мора да се испуни. Сада је Законом о планирању и изградњи грађанима олакшано добијање свих дозвола и докумената у зависности од радова који се изводе, све је сконцентрисано на једном месту – и информација и службе по службеној дужности које обављају остало. Све је усмерено на урбанистичке службе које примају захтеве грађана и процењују коју врсту документацију грађани морају да прикупе. Најчешћи случај су радови који подразумевају мањи обим посла, онда градска урбанистичка служба нама подноси захтев, а у другим случајевима, ако то процене, они упуте грађане да се нама обрате – појашњава Радовановић.
Каже да се највећи део радова на објектима који су под претходном заштитом односе на текуће одржавање, попут санирања кровова, оштећених фасада, реконструкције.
-У том случају неопходно је да се изради пројектна документација за коју ми издајемо услове, када се изради, издајемо сагласност са којом је могуће да се крене у реализацију самог посла који је планиран – наводи Радовановић и додаје:
-Објекти који су под заштитом, логично је, времешни су и стари, ту има много проблема са којима се станари суочавају. Највећи је, не сама старост и њихово стање, уколико није било редовног одржавања, већ како да се више власника стамебних јединица у тим објектима договоре како да наступе и да, прво прикупе новац, шта ће радити, то тешко иде. Има много случајева када поједини власници, ако не могу да се договоре са другима, реше парцијално свој проблем, било на крову, фасади, прозору… Управо ту имамо проблем, посебно ако су у питању фасаде. Јер, ако је објекат јединствен, ми не можемо да га посматрамо из делова. А то се дешава и то је оно што видите по граду – фасаде које су ружне, са различитим прозорима, различитим интервенцијама, кречењем разних делова, и то је оно што оставља јако ружан утисак о граду, и на жалост, уобичајен проблем и у другим градовима, није Смедерево по томе јединствено – каже директор Регионалног завода за заштиту споменика културе.
Тамо где се не поштују процедуре, каже он, реагује инспекција и води разне поступке. Наводи да би нови Закон о одржавању зграда и становању требало ту да помогне.

 

ФИНАНСИЈЕ КЉУЧНИ ПРОБЛЕМ

 

Директор Регионалног завода за заштиту споменика културе објашњава да ова установа нема механизме да уради оно што грађане највише занима, а то је финансијска помоћ за санацију објеката.

-Увек се намеће као питање да ли је држава дужна да штити и помаже финансијски објекат који је под заштитом, јер кључна ствар око које се све некако закочи је новац. Новца има мање него што је било у неким можда ранијим временима, и то онемогућава људе да брину о својим објектима адекватно. Уз то пословична аљкавост да ми све хоћемо сами, ствара додатне проблеме и трошкове, али оно што је кључна ствар јесте да на жалост не постоји механизам на државном нивоу који те објекте финансијски помаже – каже Дејан Радовановић.

Додаје да посебно ови објекти који су под претходном заштитом никада неће бити директно финансирани из буџета републике, и да је остављено локалним заједницама да у складу са својим могућностима и проценама урбанистичке и службе заштите и политике градова сами помажу на разне начине и на неки начин допринесу лепшем изгледу зграда.

-Обично су те старе фасаде лепе кад се заврше и буду на понос града, када сви уложе одређени новац, ти објекти засијају у пуном сјају. Неколико таквих објеката је локална самоуправа финансирала, на пример у улицама Краља Петра и кнез Михаиловој, неки су рађени пре 10 или 15 година. Неки су урађени лоше, као што је зграда хотела „Нинић“, која сада не личи ни на шта, али је град уложио новац и у суседни објекат, који је добро, на други начин одрађен.

Каже да ће бити предлога за нова законска решења која би пружала могућности извесних пореских олакшица приликом санације објеката који су у систему заштите. Некада је, каже, то рецимо било ослобађање од ПДВ-а на грађевински материјал, па је то био један подстицај. У будућем периоду то би могле да буду олакшице приликом добијања одређених врста кредита.

-То би све помогло да људи промене генерално однос према наслеђу. То је и њихово наслеђе, јер они генерално ту живе и можда су наследници неколико генерација у том објекту. За то је потребан план и систематско деловање и било би добро да људи имају свест да ће у том плану доћи на ред, за рецимо пет година. То је нешто што је на нама као служби, на градским службама, да нађемо заједнички језик и направимо план да у складу са могућностима урадимо нешто заједно, јер и те скромне могућности даће подстрек људима да сами нешто ураде, ако им уз то неко нешто и помогне – истиче Дејан Радовановић.

_

-Неке ствари би морало да доведе у ред – да људи који су власници објеката схвате да су они примарно задужени и за бригу о тим објектима. Ови који су под заштитом имају само једно извесно оптерећење више, јер су у питању ти услови, односно, ми онда ограничавамо у одређеној мери шта могу да раде и како – појашњава Радовановић.
На питање каква су ограничења и услови које пред власнике зграда ставља Завод за заштиту споменика, Радовановић каже да су у таквим ситуацијама веома флексибилни.
-Ми се трудимо да испоштујемо оквир закона и стандарде који нас обавезују. Пре свега да се задржи изворна архитектура објекта са свим украсима, било да су они везани за неки одабир боја, што је најнижи ниво. Али тешко иде када треба да се испоштују сви рељефни украси којих има на фасадама. Мали број мајстора сада то добро ради, све присутнији су поједини материјали који незаслужено уживају велику популарност, највише због цене, као што су стиропор, пвц столарија, има ту много проблема. Људи воле, да би уштедели, а и чини ми се и из неке наше навике да смо сви мајстори за све, то сами урадимо, и онда, људи нестручно радећи направе много проблема – каже Радовановић.
Наводи и да многи праве пропусте избегавајући Регионални завод за заштиту споменика културе, а истиче да је управо ова служба заштите заправо сервис грађана и да се труде максимално да им изађу у сусрет, каже, онолико колико им то законске могућности дозвољавају.
-Никада не правимо неке озбиљније захтеве који се односе на унутрашњост тих објеката, инфрасурктурно опремање и прилагођавањем савременом начину живота, али када је реч о спољашњем изгледу трудимо се да сачувамо што више тих изворних елемената објекта, у смислу материјала, облика, финалног бојења. Највећа помоћ јесте сам савет који можемо да дамо власницима како да одраде неки посао – каже директор Завода.
Додаје и да нису у могућности да контролишу све оно што се ради на објектима, с обзиром на то да Регионални завод за заштиту споменика културе има 12 запослених који опслужују територију која обухвата 11 општина.
-Ми издајемо услове, и ако се по њима не изводе радови пишемо забране или обуставе радова. Некад буде и касно. Постоји могућност враћања у првобитно стање, али кад срушите нешто што је вредно, враћање у првобитно стање није враћање оног његовог аутентичног изгледа, а то је нешто што је највредније. Кад нешто уништите, копија није то, ако га не урадите како треба сви губимо – наводи Радовановић.
Каже да смо као народ изгубили однос према наслеђу, што, додаје, можда јесте везано за хронично сиромаштво, али не крије задовољство да се и ту ствари полако мењају.
-Велики број људи нас и подстиче и пита и зове, долази, интервенише, то је на први поглед оптерећење, али и задовољство, јер видимо код великог броја људи бригу и разумевање за наслеђе и нама је то драгоцена помоћ.
У свом раду Завод се директно ослања на градске инспекцијске службе, које својим механизмима заокружују читав процес заштите.
-Ми смо увек реаговали, не знам шта се даље дешавало, људи виде много тога ружног, па мисле да то иде са нашом дозволом. Ми се заиста трудимо да будемо доследни у спровођењу оног дела процедуре који је у нашој надлежности. Оно што власници објеката који су у режиму заштите никако не би смели, то је да крше закон тиме што нам се не обраћају, нама или надлежној служби у Градској управи, као и да касније не долазе на консултације, али ми то, на жалост не можемо да им забранимо – наводи Радовановић.
Каже да се увек нада да ће наићи на разумевање грађана, јер им никако није циљ да неко због нечега буде кажњен.
-Ми такође нисмо задовољни ако је нешто урађено, али уз много мука, свађа, објашњавања, и крајњег утиска да смо имали жељу да некога казнимо, малтретирамо, да смо лични. субјективни… Има много компликованих ситуација, социјалних случајева у тим објектима. Сами станари знају како је тешко да нађу заједнички језик око чишћења, закључавања, ко год живи у стамбеној згради зна да су само у појединим фазама историје били добри односи. Зато закон треба да врати свест код људи, који су те станове добили или куповали за неке скромне паре, када је постојала навика да неко други треба да брине о тој имовини, да је то њихова имовина. Немамо довољно у основи разумевања једни за друге, то причам као грађанин, па је неопходно да се људи у једном делу и натерају да морају да схвате да оно што је њихова имовина не може да угрожава друге људе, пролазнике, по било ком основу. Сама природа колективног становања подразумева да се међусобно разумемо и поштујуемо. Ми као служба гледамо да их разумемо и да их поштујемо, саветујемо да пробају неколико варијанти, предлажемо материјале који су се показали као добри, било би нам драго да људи поштују та наша знања – закључује директор Регионалног завода за заштиту споменика културе.
Поручује свим грађанима, власницима објеката који су у систему заштите, да им се увек обраћају, уз поруку да ће бити ажурни, а пре свега добронамерни у заједничком циљу – очувања наслеђа које осликава историју, културу и традицију нашег града.

Ј.В.

*Пројекат „Комшија или професионални управник?“ суфинансиран је из буџета града Смедерева, а ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства*

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *