STAMBENE ZGRADE – DEO NASLEĐA KOJI TREBA ČUVATI

Iako je uvreženo mišljenje da su deo nasleđa samo one građevine koji su pod najvišim stepenom zaštite, u Smederevu je skoro 250 objekata koji su obuhvaćeni nekim režimom zaštite, među kojima je i 30 višeporodičnih stambenih zgrada, navodi za „Smederevske novine“ Dejan Radovanović, direktor Regionalnog zavoda za zaštitu spomenika kulture.
–Ukupan fond nasleđa podrazumeva razne vrste nasleđa, to su između ostalog i stambeni objekti. Pod višim stepenom zaštite su zgrada starog hotela „Ninić“ i odmah do nje zgrada u kojoj je crkvena opština, koja je isto stambena zgrada. Od 244 objekta koji se nalaze pod najnižim stepenom zaštite, takozvanim „prethodnom zaštitom“ ima i onih, u gradskom jezgru, gde ima tri i više stambenih jedinica. Na teritoriji naselja oko gradskog jezgra nema stambenih zgrada koje su po bilo kakvom vrstom zaštite – pojašnjava Dejan Radovanović.
Upravo ta činjenica – da je neki objekat makar i pod najnižim stepenom zaštite, podrazumeva takav režim da su vlasnici tih objekata, dužni da se, ukoliko se na njima obavljaju bilo kakvi radovi, dužni da se obrate Regionalnom zavodu za zaštitu spomenika kulture za izdavanje raznih vrsta uslova i saglasnosti.
-Postoji procedura koja mora da se ispuni. Sada je Zakonom o planiranju i izgradnji građanima olakšano dobijanje svih dozvola i dokumenata u zavisnosti od radova koji se izvode, sve je skoncentrisano na jednom mestu – i informacija i službe po službenoj dužnosti koje obavljaju ostalo. Sve je usmereno na urbanističke službe koje primaju zahteve građana i procenjuju koju vrstu dokumentaciju građani moraju da prikupe. Najčešći slučaj su radovi koji podrazumevaju manji obim posla, onda gradska urbanistička služba nama podnosi zahtev, a u drugim slučajevima, ako to procene, oni upute građane da se nama obrate – pojašnjava Radovanović.
Kaže da se najveći deo radova na objektima koji su pod prethodnom zaštitom odnose na tekuće održavanje, poput saniranja krovova, oštećenih fasada, rekonstrukcije.
-U tom slučaju neophodno je da se izradi projektna dokumentacija za koju mi izdajemo uslove, kada se izradi, izdajemo saglasnost sa kojom je moguće da se krene u realizaciju samog posla koji je planiran – navodi Radovanović i dodaje:
-Objekti koji su pod zaštitom, logično je, vremešni su i stari, tu ima mnogo problema sa kojima se stanari suočavaju. Najveći je, ne sama starost i njihovo stanje, ukoliko nije bilo redovnog održavanja, već kako da se više vlasnika stamebnih jedinica u tim objektima dogovore kako da nastupe i da, prvo prikupe novac, šta će raditi, to teško ide. Ima mnogo slučajeva kada pojedini vlasnici, ako ne mogu da se dogovore sa drugima, reše parcijalno svoj problem, bilo na krovu, fasadi, prozoru… Upravo tu imamo problem, posebno ako su u pitanju fasade. Jer, ako je objekat jedinstven, mi ne možemo da ga posmatramo iz delova. A to se dešava i to je ono što vidite po gradu – fasade koje su ružne, sa različitim prozorima, različitim intervencijama, krečenjem raznih delova, i to je ono što ostavlja jako ružan utisak o gradu, i na žalost, uobičajen problem i u drugim gradovima, nije Smederevo po tome jedinstveno – kaže direktor Regionalnog zavoda za zaštitu spomenika kulture.
Tamo gde se ne poštuju procedure, kaže on, reaguje inspekcija i vodi razne postupke. Navodi da bi novi Zakon o održavanju zgrada i stanovanju trebalo tu da pomogne.

 

FINANSIJE KLJUČNI PROBLEM

 

Direktor Regionalnog zavoda za zaštitu spomenika kulture objašnjava da ova ustanova nema mehanizme da uradi ono što građane najviše zanima, a to je finansijska pomoć za sanaciju objekata.

-Uvek se nameće kao pitanje da li je država dužna da štiti i pomaže finansijski objekat koji je pod zaštitom, jer ključna stvar oko koje se sve nekako zakoči je novac. Novca ima manje nego što je bilo u nekim možda ranijim vremenima, i to onemogućava ljude da brinu o svojim objektima adekvatno. Uz to poslovična aljkavost da mi sve hoćemo sami, stvara dodatne probleme i troškove, ali ono što je ključna stvar jeste da na žalost ne postoji mehanizam na državnom nivou koji te objekte finansijski pomaže – kaže Dejan Radovanović.

Dodaje da posebno ovi objekti koji su pod prethodnom zaštitom nikada neće biti direktno finansirani iz budžeta republike, i da je ostavljeno lokalnim zajednicama da u skladu sa svojim mogućnostima i procenama urbanističke i službe zaštite i politike gradova sami pomažu na razne načine i na neki način doprinesu lepšem izgledu zgrada.

-Obično su te stare fasade lepe kad se završe i budu na ponos grada, kada svi ulože određeni novac, ti objekti zasijaju u punom sjaju. Nekoliko takvih objekata je lokalna samouprava finansirala, na primer u ulicama Kralja Petra i knez Mihailovoj, neki su rađeni pre 10 ili 15 godina. Neki su urađeni loše, kao što je zgrada hotela „Ninić“, koja sada ne liči ni na šta, ali je grad uložio novac i u susedni objekat, koji je dobro, na drugi način odrađen.

Kaže da će biti predloga za nova zakonska rešenja koja bi pružala mogućnosti izvesnih poreskih olakšica prilikom sanacije objekata koji su u sistemu zaštite. Nekada je, kaže, to recimo bilo oslobađanje od PDV-a na građevinski materijal, pa je to bio jedan podsticaj. U budućem periodu to bi mogle da budu olakšice prilikom dobijanja određenih vrsta kredita.

-To bi sve pomoglo da ljudi promene generalno odnos prema nasleđu. To je i njihovo nasleđe, jer oni generalno tu žive i možda su naslednici nekoliko generacija u tom objektu. Za to je potreban plan i sistematsko delovanje i bilo bi dobro da ljudi imaju svest da će u tom planu doći na red, za recimo pet godina. To je nešto što je na nama kao službi, na gradskim službama, da nađemo zajednički jezik i napravimo plan da u skladu sa mogućnostima uradimo nešto zajedno, jer i te skromne mogućnosti daće podstrek ljudima da sami nešto urade, ako im uz to neko nešto i pomogne – ističe Dejan Radovanović.

_

-Neke stvari bi moralo da dovede u red – da ljudi koji su vlasnici objekata shvate da su oni primarno zaduženi i za brigu o tim objektima. Ovi koji su pod zaštitom imaju samo jedno izvesno opterećenje više, jer su u pitanju ti uslovi, odnosno, mi onda ograničavamo u određenoj meri šta mogu da rade i kako – pojašnjava Radovanović.
Na pitanje kakva su ograničenja i uslovi koje pred vlasnike zgrada stavlja Zavod za zaštitu spomenika, Radovanović kaže da su u takvim situacijama veoma fleksibilni.
-Mi se trudimo da ispoštujemo okvir zakona i standarde koji nas obavezuju. Pre svega da se zadrži izvorna arhitektura objekta sa svim ukrasima, bilo da su oni vezani za neki odabir boja, što je najniži nivo. Ali teško ide kada treba da se ispoštuju svi reljefni ukrasi kojih ima na fasadama. Mali broj majstora sada to dobro radi, sve prisutniji su pojedini materijali koji nezasluženo uživaju veliku popularnost, najviše zbog cene, kao što su stiropor, pvc stolarija, ima tu mnogo problema. Ljudi vole, da bi uštedeli, a i čini mi se i iz neke naše navike da smo svi majstori za sve, to sami uradimo, i onda, ljudi nestručno radeći naprave mnogo problema – kaže Radovanović.
Navodi i da mnogi prave propuste izbegavajući Regionalni zavod za zaštitu spomenika kulture, a ističe da je upravo ova služba zaštite zapravo servis građana i da se trude maksimalno da im izađu u susret, kaže, onoliko koliko im to zakonske mogućnosti dozvoljavaju.
-Nikada ne pravimo neke ozbiljnije zahteve koji se odnose na unutrašnjost tih objekata, infrasurkturno opremanje i prilagođavanjem savremenom načinu života, ali kada je reč o spoljašnjem izgledu trudimo se da sačuvamo što više tih izvornih elemenata objekta, u smislu materijala, oblika, finalnog bojenja. Najveća pomoć jeste sam savet koji možemo da damo vlasnicima kako da odrade neki posao – kaže direktor Zavoda.
Dodaje i da nisu u mogućnosti da kontrolišu sve ono što se radi na objektima, s obzirom na to da Regionalni zavod za zaštitu spomenika kulture ima 12 zaposlenih koji opslužuju teritoriju koja obuhvata 11 opština.
-Mi izdajemo uslove, i ako se po njima ne izvode radovi pišemo zabrane ili obustave radova. Nekad bude i kasno. Postoji mogućnost vraćanja u prvobitno stanje, ali kad srušite nešto što je vredno, vraćanje u prvobitno stanje nije vraćanje onog njegovog autentičnog izgleda, a to je nešto što je najvrednije. Kad nešto uništite, kopija nije to, ako ga ne uradite kako treba svi gubimo – navodi Radovanović.
Kaže da smo kao narod izgubili odnos prema nasleđu, što, dodaje, možda jeste vezano za hronično siromaštvo, ali ne krije zadovoljstvo da se i tu stvari polako menjaju.
-Veliki broj ljudi nas i podstiče i pita i zove, dolazi, interveniše, to je na prvi pogled opterećenje, ali i zadovoljstvo, jer vidimo kod velikog broja ljudi brigu i razumevanje za nasleđe i nama je to dragocena pomoć.
U svom radu Zavod se direktno oslanja na gradske inspekcijske službe, koje svojim mehanizmima zaokružuju čitav proces zaštite.
-Mi smo uvek reagovali, ne znam šta se dalje dešavalo, ljudi vide mnogo toga ružnog, pa misle da to ide sa našom dozvolom. Mi se zaista trudimo da budemo dosledni u sprovođenju onog dela procedure koji je u našoj nadležnosti. Ono što vlasnici objekata koji su u režimu zaštite nikako ne bi smeli, to je da krše zakon time što nam se ne obraćaju, nama ili nadležnoj službi u Gradskoj upravi, kao i da kasnije ne dolaze na konsultacije, ali mi to, na žalost ne možemo da im zabranimo – navodi Radovanović.
Kaže da se uvek nada da će naići na razumevanje građana, jer im nikako nije cilj da neko zbog nečega bude kažnjen.
-Mi takođe nismo zadovoljni ako je nešto urađeno, ali uz mnogo muka, svađa, objašnjavanja, i krajnjeg utiska da smo imali želju da nekoga kaznimo, maltretiramo, da smo lični. subjektivni… Ima mnogo komplikovanih situacija, socijalnih slučajeva u tim objektima. Sami stanari znaju kako je teško da nađu zajednički jezik oko čišćenja, zaključavanja, ko god živi u stambenoj zgradi zna da su samo u pojedinim fazama istorije bili dobri odnosi. Zato zakon treba da vrati svest kod ljudi, koji su te stanove dobili ili kupovali za neke skromne pare, kada je postojala navika da neko drugi treba da brine o toj imovini, da je to njihova imovina. Nemamo dovoljno u osnovi razumevanja jedni za druge, to pričam kao građanin, pa je neophodno da se ljudi u jednom delu i nateraju da moraju da shvate da ono što je njihova imovina ne može da ugrožava druge ljude, prolaznike, po bilo kom osnovu. Sama priroda kolektivnog stanovanja podrazumeva da se međusobno razumemo i poštujuemo. Mi kao služba gledamo da ih razumemo i da ih poštujemo, savetujemo da probaju nekoliko varijanti, predlažemo materijale koji su se pokazali kao dobri, bilo bi nam drago da ljudi poštuju ta naša znanja – zaključuje direktor Regionalnog zavoda za zaštitu spomenika kulture.
Poručuje svim građanima, vlasnicima objekata koji su u sistemu zaštite, da im se uvek obraćaju, uz poruku da će biti ažurni, a pre svega dobronamerni u zajedničkom cilju – očuvanja nasleđa koje oslikava istoriju, kulturu i tradiciju našeg grada.

J.V.

*Projekat „Komšija ili profesionalni upravnik?“ sufinansiran je iz budžeta grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva*

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *